Садржај

1 Увод 1 2 Савремена архитектура 2 3 Јужноафрички Бури 6 4 Професорка Ora Joubert 10 4.1 House Laubscher 11 5 Закључак 15 6 Литература 16

Увод

Тема овог рада јесте рад и дело једне од најпознатијих архитеката у Јужно Афричкој Републици, Ora Joubert. Управо ће се кроз приказ њених радова кроз овај текст стећи увид у сву величину њеног дела.
Питање формулисања карактеристичног приступа проблематици савременом простору, везује се за приказ стварања "модерног града", у континуитету на модеран (савремен) начин, разматрајући чиниоце унапређења концепцијских и методолошких услова значајних за нове типологије и јавне просторе.
Професорка Ora Joubert, са својим седиштем у ЈА, о којој ће се говорити у овом раду управо је своју архитектуру базирала на потенцијалу, а не на довршености у било ком смислу, а о значењу и да не говоримо, јер архитектонску форму са аспекта мултифункционалности чини комплексним системом, али и могућим критичким освртом на већ постојеће архитектонске форме.
Критицизам нашег тренутног стања мора бити изражен кроз архитектонске форме пре него у речима. Неопходно је установити нову концепцију архитектонског квалитета. Ако један елегантан пројекат уништава ослобађајуће могућности човековог и друштвеног понашања, ако формална или техничка открића не побољшавају материјалне услове људског друштва, ако један архитектонски догађај иако технички невин и уметнички емотиван, не успе да се супротстави фрагментацији свакодневног ţивота, онда то није архитектура, а све ове чињенице професорка Ora Joubert веома добро разуме.
Из савремених проблема дистрибуције намена у односу на форму проистекла је поновна појава хибрида, пре свега у функцији ˝сумирања свих делова˝, решења комбиноване намене; таква концентрација различитих намена и хибридизација представља динамичан процес активације структуре, индивидуалних намена и урбаног ткива који окружује структуру.
Управо су дела професорке Orе Joubert о којима ће се у тексту који селеди говорити, ти светли примери хибрида у архитектури односно примери сумирања свих делова у савременој зарад постизања изузетног достигнућа, а уз присутно залеђе које носи Јужно Афричка Република са својом специфичном културом коју су донели досељеници, пре свега Јужноафрички Бури.
Али пре свега ће у уводном делу рећи нешто о самој модерној архитектури којој је професорка Orе Joubert посветила читав свој радни век.

Савремена архитектура

Архитектура је одувек служила опросторавању поједине политичке идеологије, воље или једноставно моћи. Њено симболичко значење и језик су у античко доба, на пример, имали иконичко значење. Дорски ред је означавао мушкост, а коринтски женственост. Тиме је било одређено и место примене: дорски за цркве мушких светаца (касније на банкама), а коринтски на палатама. Маниристи као Вињола истицали су да у њиховом поступку редови могу да одреде "расположење" грађевине, а да стриктна граматика антике омогућава инвентивно моделовање у оквиру општих правила. У контексту тако дефинисаног речника и правила синтаксе класична архитектура се могла читати као текст. Разлаз са овом традицијом изазвао је развој комуникација а не нови покрети у архитектури, а Виктор Иго је медју првима антиципирао промену улоге и значења архитектуре као текста. До разлаза с догмом стилске кодификације класичне архитектуре и с хиљадугодишњом традицијом канона долази са рађањем прогресивних тежњи. Оне есенцијално одражавају тренутак друштвено-политичких превирања и техничког успона симболизованог машином. Почетак двадесетог века означио је период радикализације авангарде. Први пут се међу архитектима јавила чврста утопијска вера да могу успоставити систем нових вредности сами, без подршке политике, државе и масе, односно да архитектура има снагу политике саме.
Уобличени у покрете нове архитектуре, они су довели до успостављања нове слике на културној и друштвеној сцени, диференцирајући два архитектонска језика и визије света – традиционалистички и прогресивни. Сукоб ова два мњења зачет је у осамнаестом, веку просвећености, ескалирао с развојем индустријске револуције а кулминирао у периоду између два светска рата, променом опште политичке и културне климе, пошто су дефинисани први манифести авангардних покрета. Вероватно најбоља илустрација тог сукоба био је конкурс за палату Лиге народа из 1927. године. Стручни жири је прву награду доделио пуристичком раду Ле Корбизјеа и Занереа, али је после дуге, закулисне политичке игре и мешетарења обалу Женевског језера запосела грађевина са свим одликама академизма.
Употреба архитектуре у политичке и демагошке сврхе је вештина стара готово колико и она сама. Зависност архитектуре и архитеката од центара политичке и финансијске моћи, укуса инвеститора и општег културног контекста у поједином историјском тренутку и друштву утицао је да пробој нових идеја и визија буде спорији него у другим уметничким дисциплинама. Гледајући уназад, дуж лењира историје, уочава се да су токови социјалног и културног зрења дубоко повезани. Оба обележавају парови супротстављених доктрина. Притом су идеолози традиционалног и револуционарног тока развоја друштва, као и заговорници авангардне и класичне естетике, равномерно распоређени. Ипак, њихови савези су најчешће предодређени постојећим или претходним стањем ствари па им се и путеви укрштају непредвидиво и без правила. Њихов спој је најчешће последица политичке инструментализације архитектуре, непредвидивог укуса друштвених идеолога или резултат обрачуна унутар кругова културне елите. У тим околностима је архитектура, разапета између два опречна канона, заједно са другим уметностима постављена у жижу политичке борбе. Инструментализација је у периоду између два светска рата достигла кулминацију, често је претварајући у политички плакат.
Свеприсутност архитектуре у човековом дневном окружењу, визуелна, психолошка и употребна неизбежност истичу њен значај и моћ, али јој се истовремено постављају и као ограничења. "Улога архитектуре је да слави. Тамо где нема шта да се слави, нема ни архитектуре", сматрао је Лудвиг Витгенштајн. Њиме је есенцијално обухваћен целокупан историјски контекст у коме су настајали поједини стилови, колико и савремени покрети у архитектури.
Овакав термин користи се у неким земљама којим се обележава уметност сецесије која се у разним земљама јавља под различитим именима. Неки историчари виде еволуцију модерне архитектуре као социјали рад који је близу повезан са пројектом модерности и резултат је друштвених и политичких револуција. Други је виде као примарно управљање технолошких и техничких могућности и развоја и доступност нових материјала као челик, гвожђе, бетон и стакло и виде савремене зграде као део индустријске револуције. Кристална палата Јосеф Пакстона на изложби 1951. јесте рани пример а можда најбољи је пример небодер у Чикагу који је реализовао Луис Саливен 1890. године. Други опет историчари уметности сматрају наступање модерне архитектуре у вези са реакцијом на елкектицизам и историцизам 19. века.
Борба између традиционалиста и прогресиста добила је нове димензије, а пактирање с политичким идеолозима био је предуслов стварања простора за испољавање властитих идеја. Под тоталитарним режимима заборављена су многа њена значења, док су друга била функционализована. Тежња режима да гради облике који ће репрезентовати политичку идеологију узроковала је ригидан однос према другачијем, спутавала развој индивидуалног назора и слободних идеја, одређујући границе простора у коме се уметност па и архитектура могу изражавати. Шперова архитектура Великог Берлина у време настајања Трећег рајха најбаналнији је пример поистовећења архитектуре и политичке идеологије. Репрезентативне грађевине које су преживеле бомбардовање Немачке и наџивеле Трећи рајх нису уписане у историју архитектуре не због идеолошког претекста, већ због своје безначајне архитектонске вредности. На другој страни, бункери и други војни објекти Атлантског зида, есенцијални репрезенти времена и ћуди милитантне државе постали су инспирација архитеката краја двадесетог века и предмет бројних архитектонских студија. Пол Вирилио их је посматрао као скулптуралне симболе и монументе времена а архитекту Бохума су инспирисали у стварању архитектуре монолита.
У визији идеолога социјалне револуције архитектура је морала да репрезентује идеале владајуће политичке елите, градећи слику друштва коју су они желели да пројектују у глобалном биоскопу. Разлаз са реалним временом и окружењем био је логичан и неминован и то карактерише све уметничке покрете који су свој настанак и успон темељили на пакту са диктатом политичке идеологије, било да говоримо о совјетској авангарди и социјалистичком реализму, архитектури нацистичке Немачке или покрету италијанских рационалиста. Приклањање царству био је начин остваривања истог циља – освајања простора за поборнике и следбенике једног одређеног виђења света или уметничког креда. У контексту конфронтације постојећих друштвених идеологија и нових револуционарних покрета поборници двеју архитектонских доктрина (традиционалне и прогресивне) приклањали су се победницима, потписујући уговор са ђаволом. Не треба заборавити да је архитектура Трећег рајха однела са сцене социјалистички оријентисану школу Баухауса, као што је социјалистички реализам у Совјетском Савезу покосио следбенике и екскомуницирао фантастични полет авангарде. Авангарду двадесетих заменила је бизарна архитектура неокласицизма с новоговором састављеним од делова изопаченог историјског језика, у складу с демагогијом опресивног режима.
Како запажа Борис Гројс (Тотална уметност стаљинизма), заједничке константе авангарде и социјалистичког реализма су њихов раскид са реалним временом и оријентација на будућност. У оба покрета утопичност се јавља као централна карактеристика. Оба се јављају као облици културног параживота. Ни авангарда ни социјалистички реализам нису произашли из потреба и укуса маса, већ су формулисани од стране културне елите која је желела да хаос претходних векова замени хармонизованом организацијом по унитарном уметничком плану. Док је авангарда свој раскид са историјом и реалношћу истицала као неминовност новог друштва, социјалистички релаизам се поставио као постисторијска реалност, последња фаза у развоју друштва, односно крај историје. Из тог разлога су идеолози соц-реализма, темељећи свој програм на Марксовом историјском и дијалектичком материјализму, по коме је револуција била последња фаза дијалектичке еволуције а све претходне тек његови антиципаторски симболи, сматрали излишним сагледавање државом прокламоване уметности у властитом времену. Уметност револуције је била кулминација, крај културног развоја, аналогно политичком тумачењу револуције саме.
Након феудализма у Европи, у деветнаестом веку власт преузима грађанство и уместо краљевина и царстава настају републике. Та промена се није догодила одједном, него је плод низа побуна и револуција које су често ликовни уметници узимали за тему својих дела препуних симболике. Но уз те друштвене промене, догодила се у привреди још већа промена коју називамо индустријском револуцијом. Новина је то што мишићну људску и животињску снагу замењује енергија коју производи парна машина, а занатску и мануфактурну производњу замењује фабричка механизована. То је још један искорак човека у ослобођењу од зависности од природе јер је парна машина могла радити непрекидно, производивши неупоредиво моћнију енергију. Подигнути су камени те челични мостови, и наговестили још једну важну новост, а то је епоха челичних конструкција.
Развој индустријских градова прати и хаос у урбанизму. Просто се фабрикују нове грађевине, нове градске четврти и нови трабанти у градовима који се шире, постају све више и више негосподарствени.Велике фабрике требале су много радне снаге што је привукло масу становника из села у град и градови су се ширили неверојатном брзином. Поред жељезничких станица градиле су се фабрике тако је у градове продрла бука, загађивање димом уз све веће количине смога, отпада и загађења околине. 19. век обележава и истакнута подвојеност архитектуре у начину пројектовања и обликовања грађевине; историзма и новог функционалног индустријске архитектуре. Градске стамбене вишеспратнице градили су се опеком, а затим се прочеље малтером и штуком обликовало у стилу некога прошлог раздобља: романике, готике, ренесансе, барока... Такав стил, који уместо савремена израза, преузима облике из пређашњих стилских раздобља називамо историзам (неостилови). Те зграде, као у сценографији, желе дочарати неко прошло време па их називамо и кулисим фасадама. Понекад би настала таква збрка у градњи да је иста зграда могал на прочељу имати више различитих стилова из различитих раздобља што је познато као еклектицизам. Насупрот томе, индустријска архитектура је било савремено и усмерено будућности, те можемо рећи да је 19. век - доба челичних конструкција и монтажне градње и показују одушевљење за архитектуру која је очарана машинама.

У Енглеској су прве мостове од метала су постављали већ у 18. веку а у 19.веку се јављају чак и гвоздени мостови шта више на ланцима или металној ужади (нпр. Мост у Авону- Енглеска, с распоном од 214 м1). Но прави је замах и врхунац новог индустријског начина градње достигнут када се почело користити челик у монтажној градњи. Под монтажном градњом у 19. веку подразумевамо производњу делова од ливеног гвожђа или челика индустријским парним машинама у фабрикама (брзо, јефтино и у великим количинама), превоз на градилиште (брзим жељезницама на пару) и њихово повезивање нитнама или вијцима у „костурну“ конструкцију грађевине. Делови тих конструкција се протежу, као чудо математике, пратећи смерове терета, стварајући утисак као да је преостао само костур некадашњих „тела“ зграда.
После Првог светског рата се јављају две струје једна којаје везана за употребу традиционалних материјала и индивидуалистичко осећање модерне архитектуре и у чијим се примериманалазе више декоративистичке грађевине, и друга грана која прекорачивши праг реалности остаје на утопијама и као нереализована и постаје права есенција експресионизма и инспирација у архитектури све до данас. У ову другу групу спада Ерих Менделсон са својим сасвим изнимно реализованим делом Ајнштајнове куле. Неки пројекти из 1919/20. круга архитеката којем припадају браћа Таут, браћа Лукхарт, Херман Финстерлин и други носе у себи карактеристику архитектуре будућности која је фантастична и слободна и која ће одиграти одлучујућу улогу али су ови пројекти у великом делу пројекти Ериха Менделсона који се извршили огроман утицај на немачку архитектуру.

Јужноафрички Бури

Бури или Африканери је назив за народ германске језичне гране индоевропске етно-лингвистичке породице, настањеног у Јужној Африци. Бури су потомци холандских насељеника и прогнаних француских хугенота. У новије време име Африканери се некоректно користи за означавање културно и лингвистички асимилираних делова разних трибалних заједница, пре свега Хотентота и неких црначких група као и потомака досељених Малајаца.
Историја Бура почиње средином 1600.-тих година, точније (1652.) насељавањем бројних Холанђана, које Vereenigde Oostindische Compagnie, шаље да оснивају насеља у Јужној Африци. Овим колонистима придружио се и мањи део француских протестаната (хугенота). Њихови потомци данашњи су Бури (Boers, у значењу 'фармери' ) или Африканери (хол. =Африканци), име које су добили према локалитету.
Остали називи којим су називани ови људи су Grensboere (Border Boers), Voortrekkers и Cape Boers, и не могу представљати посебне етничке називе. Ови старији називи тек су описна имена којима се означавају делови истога народа. Grensboere означава граничне Буре са истока Cape Boers. Cape Boers је назив за Буре са запада Cape Boers, док назив Voortrekkers означава Буре који су запрежним колима (воловске запреге) покренули масовну миграцију у унутрашњост. Реч „trek“ означава „путовање колима“, а само путовање од историчара је добило назив (Groote Trek) или Great Trek („велико путовање на колима“). Trek означава и сеобу ,али сеоба Бура вршила се на воловским запрегама.
У скоро време име Бура, тачније њихов локалитетни назив Африканери почео се примењивати и за народе који генетски ни расно немају никакве везе са правим Бурима. Мање је познато да ове „лажне“ Африканере трба називати именом „bruin afrikaners“ ili „bruinmense“ ('Смеђи Африканери), јер се ради о културно и језички асмилираном страном расном елементу, уствари о разним хотентотским племенсаким заједницама, као што су племена Нама и Грикуа, надаље народима из других делова Африке као што је Мадагаскар, Зулу-црнци, Малајци, Јаванци и народи који су из Индије 1860. допремљени на рад на плантаже. Цела ова не-африканерска акултурирана заједница почела називати Африканерима. Африканерско име су асимилирани не-Африканери и задржали. Сегрегација становништва Јужне Африке доводи и до настајања Обојених (Coloured; или Смеђих Африканера) који говоре африканерски. Међу Обојенима такође постоје разлике, па имамо Malay Cape Coloured или Смеђи Африканери (Brown Afrikaners). Први малајски робови дошли су овамо 1657. Снажни огранак чине међу њима и Кхоикхои (Khoikhoin), Сан и Xhosa (изговор коза), прва два познатији као Хотентоти и Бушмани. „Обојени“ и „бели“ Африканери раздвојени су јаким социјалним и класним разликама, спаја их језик и раздваја нетрпељивост.
Данас постоји око 7,000,000 африкан-говорника, од којих преко половице чине „Обојени“. Део Обојених отишао је у „bush“ где су постали неустрашиви ратници на коњима, то су припадници хотентотског племена Грикуа.
Насељавање колониста почиње након што је VOC /Vereenigde Oostindische Compagnie, или Холандска Источноиндијска Компанија/ упутила средином 17. века бројне људе из Холандија на оснивање насеља у јужну Африку. Ови се насељавану на подручју Кејпа (Cape), краја што су га насељавали Бушмани и Банту-црнци. Холанђани са собом доведоше робове из других делова Африке, са Мадагаскара, Малезије и Јаве. Касније (1860.) склопљеним уговорима доведени су на рад на плантажама шећера и радници из Индије. Кејп постаје важна станица за снабдевањ бродова на путу за Исток. Велика Британија је такође заинтересирана за Кејп, и већ по завршетку Наполеонских ратова што су завршили 1815. Конгрес у Бечу означио је подручје за Уједињено Краљевство. Овим почиње и енглески колонијализам Јужне Африке, а први енглески колонисти долазе 1820. године.
Доласком Енглеза почињу невоље за Африканере (=Африканце; тако прозванима због свог одласка у Африку), па увођењем британске администрације већ 1835. започиње „Велики трек“ хиљаде Африканера према северу. Оснивају се бурске републике Oranje Vrijstaat (Orange Free State) и Transvaal. Oranje Vrijstaat се основала 1854. године.
Други значајан датум свакако је отктриће дијаманата 1867. близу Кимберлеyа, као и злата 1886 у Witwatersrand (the Rand) у Transvaalu. Од злата и дијаманата најмање ће користи имати сами Бури. Долази до другог бурског рата 1899. који је резултирао енглеском победом 1902. Све ово доводи до губитка независности бурског народа. Cape, Natal, Transvaal и Oranje Vrijstaat 1910. постаће Јужноафричка унија, са Louis Bothom као премијером.
Both се исказао у рату потукавши немачке снаге уз минималне губитке. Немци су се предали, а скршен је и бурски устанак. Both насљеђује Jan Smuts, рођен у бурској породици, по оцу холандског поријекла, док му је мајка била хугеноткиња. Смутс не заступа бурску ствар и наклоњен је Енглезима, па од (1910–1919) постаје и министар одбране. Већ 1916. скршио је бурски устанак и постао генерал Јужноафричких снага које предводи против Немачке Источне Африке. Године 1919. Смутс потписује и Версајски уговор. Смутс је политички веома активан а од 1933-1939 постаје министар правосуђа, а 1941. и фелдмаршал. Његов крај доћи ће тек 1948. када губи изборе а као министар од 1948 до 1954 постаје Daniel Malan. За време Малановог режима Јужноафричка Република поделила се на белу, црну и обојену.
Период апартхеида започиње владавином африканерске Herenigde Nasionale Party, појављују се разне африканерске новине и културни покрети, као што су Afrikaner Broederbond или „league of Afrikaner brothers“ (укратко AБ) и Ossewabrandwag. Циљ је АБ-а очување африканерске културе и развој економије. АБ се полако инфилтрира у политику и друге слојеве државног живота поставши право „тајно“ друштво, а од 1947. контролише и South African Bureau of Racial Affairs (SABRA). Потребно је нагласити и да су сви премијери и председници Јужноафричке Републике од 1948. па до краја апартхеида 1994. били чланови АБ-а. Године 1993. Afrikaner Broederbond излази из тајности и постаје Африканербонд, отворивши своја врата женама и другим расама.
Култура Африканера темељи се на хршћанској фундаменталној религији из 17. века, познатој као калвинизам. Традиционално живе у патријархату у чијим је породицама веома изражено велико поштовање према родитељима и старијима. Породица је код Бура велика, донедавно са више од десеторо деце, неретко и 12-15. Деца се родитељима обраћају са "Папа" и "Мама" а старијим особама, без обзира били породица или не, са "ом" (стриче) и "тание" тета).
Африканери, уствари рурални велики су месоједи, обожаватељи печења (роштиљ), код њих називан braaivleis, или често само "braai", надаље biltong или осушено слано месо. Позната њихова посластица је млечни колач (melktert) и десерт познат као koeksisters, којем су главни састојци шећер и вода, а припрема се кувајући га уз још неке додатке око 10 минута.
Бурској музици (Boeremusiek) кључни инструмент је кончертина, свира се у пратњи гитаре, банџа, пиана, акордеона и бубњева.
Бури воле bush, и проводе много времена изван кућних зидова. Још и данас многи живе и раде као фармери.
Због етничке разноликости не постоји јединствена јужноафричка архитектура. Знатан део већински црног становништва Јужноафричке Републике чине житељи села који углавном живе сиромашно. Међутим, међу њима се најдуже задржала традиционална архитектура, односно изградња. Црнци у градовима углавном говоре енглески и африканс поред свог матерњег језика. Постоје мале, али још увек значајне групе које говоре косјанским језицима, који не спадају у 11 званичних језика, али су међу осам језика који су користе у одређеним случајевима. Постоје и мале групе које говоре угроженим језицима, већином из косјанске фамилије, које немају статус званичног језика. Постоје групе у ЈАР које покушавају да промовишу њихово оживљавање и употребу.
Стил живота средње класе, углавном беле мањине али са све већим бројем црнаца, мелеза и Индијаца је у многим погледима сличан стилу живота средње класе у западној Европи и Америци. Припадници средње класе често студирају и раде у иностранству.
Азијати, углавном индијског порекла, чувају своје архитектонско наслеђе, језике и верска уверења, било да су хришћани, хиндуисти ли сунитски муслимани. Говоре енглески језик, док се хинди, телугу, тамил и гуџарати језици говоре ређе, али већина Индијаца разуме своје матерње језике.
ЈАР има великог утицаја у покрету извиђача. Многе традиције и церемоније извођача потичу од искустава Роберта Бејден-Пауела, оснивача извиђачког покрета, који је део свог живота провео у Јужној Африци као војник током 1890их.
Сва ова специфичнос Јужноафричких Бура, њиховог стила живљења, те архитектуре која је из тога произашла снажно је зтицала на рад и дело професорке Ore Joubert која ће бити представљена у наставку.

Професорка Ora Joubert

Ora Joubert (Ора Жубер), слика 1, је рођен у Преторији, Јужна Африка, 1959. године. 1976. године уписанала се у Afrikaans Hoër Meisieskool, у Преторији. Затим је завршила петогодишље бечелор студије на Универзитету у Преторији, а затим мастер студије на Pennsylvania State Универзитету у САД-у (наслов тезе био јој је: "Савремена дизајн теорија - програм за архитектонску наставу"). докторску диплом стекла је на Универзитету Натал, Јужна Африка (са насловом тезе: "савремена процена настанка модерне естетике - утицај модерне уметности на савремену архитектуру").

Слика 1. Професорка Ora Joubert
Она је радила од 1986 до 1989, као архитекта за ентеријер у Get Ahead Foundation. То је била општинска невладина организација у којој је између осталог покренула уметничке и архитектонске програме за децу. затим је свој даљи рад у периоду после 1990. године наставила у приватној пракси.
Она је предавала, на универзиту Witwatersrand, KwaZulu-Natal and Pretoria, Институту за уметност у Чикагуи Универзитету Вашингтон, Сент Луиса, у САД. Деловала је као спољни испитивач на свим јужноафричким универзитетима који нуде наставу у архитектури. Именована је за шефа Одсека за архитектуру на University of the Free State, Блоемфонтеин, од јануара 2001. до августа 2004, где прихватила водство на катедри за архитектуру, пејзажну архитектуру и дизајн ентеријера на Универзитету у Преторији одсептембра 2008 . Тренутно је редовни професор на University of the Free State и у приватној пракси.
Она је добитник бројних награда, укључујући осам награда Awards of Merit from the South African Institute of Architects, Corobrik House of the Year Award, три награде Dulux Colour Awards и награде из пејзажне архитектуре и дизајна. Њен рад је добио одличне критике у више од педесет публикација, укључујући и аустралијске, британске, кинеске, мађарски и руске. Она је 2001. године проглашена за једног од најважнијих међународно уважених архитеката испод 40 година старости 40 ( у Architects under 40, Cargill-Thompson, J. Köln: Taschen, 2001.) и њен рад је био 2004. укључене у The Phaidon atlas of contemporary world architecture (London: Phaidon, 2004.). Била је сазивач и уредник књиге, приручника од 450-страна о савременој архитектури Јужне Африке под називом 10+ years 100+ buildings – architecture in a democratic South Africa (Cape Town: Bell-Roberts, 2009) који је добио 2010. Награда за изузетност Јужно Афричког Института за архитектуру.
Orи Joubert је додељен докторат за Филозофију у архитектуре на Универзитету Натал 1999. заједно са Денисом Радфордом као вођом студије, под називом "A Contemporary Assessment of the Genesis of the Modern Aesthetic - The Impact of Modern Art on Modern Architecture."

House Laubscher

Кућа Laubscher (слика 2) има архитектонски значај у томе што истражује модерне концепте кретања кроз простор где користи Домино систем Ле Корбизијеа за своје структуре, који је ипак адаптиран кроз измене у дизајну како би се одговорило на јужноафричку климу и контекст. У наставку ће бити представљен низ подухвата које је урадила архитекта, Orа Joubert, у истраживању израза тродимензионалног простора и "Метаморфозе". Зграда је израђена од дрвене конструкција са сламеним кровом који се уклапа у афричком контексту добре употребе материјала климе, у суштини реч је одговорном дизајну.

Слика 2. House Laubscher

У смислу историјског и културног значаја, зграда одзвања одређеном тенденцијом за проналажењем нове јужноафричке естетике у архитектури. То указује на потребу да се одбаци старо - односно апартхејд - и наће заједнички језик "Нове Јужне Африке“ кроз архитектуру. Окупља европске мотиве у смислу Домино система Ле Корбусиер-а и Афричке у смислу дрвених мотки и сламе примењене у изградњи, а све како би се формирао нови стил у стамбеном дизајну.
Дизајн пројекат добио је Пројектну награду за архитектуру СА 1994 (Architecture SA 1994), а такође је награђен Award of Merit Јужноафричког института архитеката (SAIA) 1997. године, одмах након што је кућа Laubscher завршена.
Кућа Laubscher нема тренутни статус културног наслеђа. Међутим, добила је награду Јужно Афричког института архитеката 1997 и тиме има значај за ширу заједницу. Ово представља врсту заштите, так да ће објекат бити заштићен од сваке будуће велике промене на згради.
Ora Joubert је била ангажована од стране Cornelius Laubscher од и његових пријатеља 1993. године, а задатак јој је био да изгради пројекат групног смештаја на локацији на путу Brooklyn Road. Сајт је првобитно био део већег сајта који је укључивао сламасту кућу дизајнирану од стране Helmut Stauch-а, 1950-их. Због овога је како клијент и архитекта одлучио да нове зграде имају кровове од сламе. Сам сајт је незгодно облика и имао је тежак положај за рад, као и са многим великим дрвећем које је требало да се чува ако је било могуће. Осим тога, стари камени зид био је део граничног зида на североисточној страни локалитета, и требало је да буду укључени приликом пројектовања.
Архитекта, Ora Joubert, дизајнирала је три куће на сајту које су одовориле захтевима клијента шеме групног смештаја. Три одвојене структуре лоциране су међу дрвећем, а биле су пажљиво оријентисана и дизајниран са циљем да приуште мало приватности за сваки од три стан понаособ. Дрвена структура прве куће подигнута је заједно са сламеним кровом, и то пре него што су унутрашњи зидови били изграђени. Ово јасно показује разлику између структуре и испуне, као и то да унутрашњи зидови нису носећи већ се користе да изразе размаке унутар зграде. Такође са доње страна сламеног крова је остављен без плафона како би се стекао утисак веће пространости унутар самог објекта и како би се из различитих углова могле видети греде, рафтери и слама.
Могући узор овог дизајна је Le Corbusier's Zurich Pavilion. Циришки павиљон - такође познат као Heidi Weber Pavilion - састоји се од кишобранског крова над две коцкице које чине омотач зграде и које стоје независно од стварне структуре. Сличан принцип је усвојен у пројектовању House Laubscher у смислу сламеног крова са дрвненим омотачем и онда геометријских облика који су убацивани у простор испод објекта. Ово је омогућило велику флексибилност у дизајну у смислу могућих простора, које могу настати испод крова и структуре. Такође, дозвољено је архитекта да прошири неке од зидова и самим тим и простор изван кровне линије структуре али одржавајући општу референцу на " long house " или " barn vernacular ".
Друге две куће у шеми нису изграђена, а то омогућило већи простор за башту зграде.
Кућа Laubscher је претворена у пословни простор за Преторијски институт архитеката. Иако они нису променили структуру зграде, они су променили боју осликаних зидова како би одрадили одређено брендирање. Они су такође изградили већу паркинг простор јужно од зграде у циљу доласка запослених и посетилаца возилима.
Кућа је Laubscher је стан изграђен у два нивоа. Кров је направљен од дрвета и сламе и подржан стубовима пречника 150мм. Сваки структурални елемент се састоји од два носећа стуба које су фиксиране у земљу и једног који се фиксира између њих на нивоу првог спрата помоћу челичних вијака. Дрвене мотке поређане преко различитих структурних елемената су у колонама као греде и пружају подршку роговима крова. Застакљивање је изведено директним причвршћени за дрвене стубове где је коришћен силикон како би се формирала површина која помаже дневној светлост да уђе у зграду и на први спрату. Неконструктивне цигле се користи као испуна како би направиле додатну разлику у унутрашњост простора. Неки простори између цигла су попуњени стаклом или дрвеним вратима. Коришћена су клизна врата која се не отварају према споља или према унутра, већ клизе у зидове између два реда цигала.
Неке од цигала су намерно остале избачене и необојене, али са повезаним спојевима између који дају релативно раван финиш. Остали делови опеке су малтерисани и окречени у различите јарке боје. Оригинална боје примењена на објекту бла је плава, љубичаста и жута да нагласи различите просторе и геометријским форме. Од тада, боје су се промениле на светло маслинасто зелену и плаву.
Постоје две основне геометријске форме које се користе у оквиру објекта - односно квадрати и кругови који међусобно извиру у циљу стварања геометријске запремине у згради. Ови облици запремине повећавају контраст у затвореном простору, између приватног и отвореног, слободног простора. Кухиња се налази у једном квадрату у средини зграде у приземљу. Овај квадрат вири из зграде на североистоку и у полукружном простор је ограничен закривљеним зидом који прави мало двориште. Други квадрат у згради смештен у соби у приземљу прави везе до кружног простора који се користи за купатило. На горњем нивоу, квадрат и круг праве исте функције као на нижем нивоу - наиме спаваћу собу и купатило респективно. Простор изнад кухињи је коришћен као студијо. У приземљу, између различитих простора, смештена је само трпезарија и дневни боравак и улазни фоаје.
Иначе данас се зграда користи као пословни простор, а две спаваће собе и студије су опремљени као канцеларије које треба да приуште мало приватности за људе који тамо раде. Простор између ових геометријских облика се онда користе углавном за посетиоце и за циркулацију кроз зграду.

Закључак

Ora Joubert архитектонски простор прихвата као синоним за биполарно јединство форме и функције, у конкретном случају трансформације и мултифункције као њихових елемената који су предмет ове анализе. Поменуто јединство представља основни принцип савременог приступа архитектонској естетици, и у том оквиру могуће је једино трагати за објашњењима њиховог односа унутар јединсва и међусобне константне и неопходне корелације.
Архитектура као уметност која траје кроз време рачуна на променљивост као обавезни део будућег. Због тога се рад Ora Joubert може третирати као модернистичко истрајавање и као средство за остваривање нових вредности, а не као ограничавајући фактор или моделска препорука у процесу архитектонског пројектовања, односно реализацији идеја о архитектури.
Као резултат свему томе, однос транс-форме (односно метаморфозе) и мултифункције дефинише се у односу на ситуацију када га треба препознати у конкретним просторним догађајима. Приликом формулисања програма, у покушава се дефинисати и суштина трансформабилности, односно њени принципи.
У циљу да се откривањем ове унутрашње зависности, дефинисањем односа у склопу, прикаже пројектантски поступа и резултат, користимо дедуктивно-аналитичку методу: прихватајући да су у сваком делу форме која настаје или ономе што је дефинише видљива и замршена својства комплексног склопа. Утврђујући полазне вредности за настанак неког склопа, као и правила којима се форма дефинише, неопходно је присуство свеукупног посматрања односа у појавама, а управо је то оно што је покушано у овом раду на достигнућима пофесорке Orе Joubert.
Ora Joubert кроз праћење променљивих процеса свакодневног живота, проналази и одговор за потребу сталног моделовања нових форми, као и прилагођавања према условима конкретне средине. Просторни елементи трансформација и мултифункција овако представљени функционално су удружени. Њихове променљиве вредности су садржај елемента, његово место у целини вишег реда, што представља резултат у форми, хибрид.
На конкретном пројекту Orе Joubert, феномени који се у простору појављују као последица одређених активности постоје као програмски заокружене тематске целине. На њима је сагледива просторна променљивост различите условљености, па је стога могуће и њихово објашњење из веома различитих аспеката. Формирање принципа трансформабилности има за циљ да се аналитичким поступком створи мрежа вишеструких критеријума неопходних за структуирање просторног програма, као претпоставке за одређени, али и променљив просторни садржај. На основу њега се може даље вршити структуирање простора у складу са хијерархијом архитектонских тема.
Управо је циљ пројектовања Ora Joubert да се правилним структуирањем програма успостави правила на основу којих се архитектонски простор дефинише као последица оствареног довољно оправданог тематског јединства форме и функције у архитектури. У овом раду, када је реч о поменутом тематском јединству, као резултат се истиче форма хибрида. Појмови којима се објашњавају догађаји и доживљаји од непосредног значаја за будућу форму, а усклађено са захтевима локације (транспарентност, комбиновање, отвореност и сл.) по својој програмској функцији представљају облике просторне променљивости и нове типологије.

Литература

* http://web.up.ac.za/sitefiles/file/EBIT-Innovate/The_unwilling_prophet.pdf * http://www.artefacts.co.za/main/Buildings/archframes.php?archid=2110&countadd=1 * http://www.aaaccra.org/wp-content/uploads/2013/01/AA-newsletter_Nov2009_ENG.pdf * http://www.artefacts.co.za/main/Buildings/books.php?bookid=424 * http://issuu.com/rukiyaabrahams/docs/house_tzaneen * http://able.wiki.up.ac.za/index.php/House_Laubscher_(341_Brooklyn_Road,_Pretoria)