Free Essay

Bonitet Banaka

In: Business and Management

Submitted By tijanak
Words 10792
Pages 44
UNIVERZITET SINGIDUNUM
DEPARTMAN ZA POSLEDIPLOMSKE STUDIJE

MASTER RAD

Bonitet banaka

Mentor:

Student:

Prof. dr Budimir Stakić

Ana Zukić 89/2006

Beograd, 2009.

Sadržaj

1

Sadržaj

Uvod ........................................................................................................................................... 5

Prvi deo
Bonitet banaka

1. Pojam boniteta........................................................................................................................ 8
2. Elementi boniteta banke ......................................................................................................... 9
2.1. Kvalitativni pokazatelji boniteta banke..............................................................................9
2.2. Kvantitativni pokazatelji boniteta banke .......................................................................... 10
2.2.1. Analiza finansijskog položaja banke ......................................................................... 11
2.2.1.1. Finansijski rizici u bankama ............................................................................... 14
2.2.2. Analiza prinosnog položaja banke ............................................................................ 21
2.2.2.1. Bilans stanja ...................................................................................................... 23
2.2.2.2. Bilans uspeha ..................................................................................................... 24
2.2.2.3. Izveštaj o tokovima gotovine .............................................................................. 25

Drugi deo
Bazel II

1. Bazel II ................................................................................................................................. 30
1.1. Osnovni elementi Bazel II standarda ............................................................................... 31
1.1.1. Stub 1 ....................................................................................................................... 32
1.1.1.1. Utvrđivanje adekvatnog kapitala ........................................................................ 33

2

1.1.1.2. Kreditni rizik...................................................................................................... 35
1.1.1.3. Operativni rizik .................................................................................................. 37
1.1.1.4. Tržišni rizik ....................................................................................................... 38
1.1.1.5. Standardizovani metod merenja tržišnog rizika .................................................. 39
1.1.1.6. Pristup internih modela merenja tržišnog rizika .................................................. 40
1.1.2. Stub 2 ....................................................................................................................... 41
1.1.2.1. Četiri principa Stuba 2 ....................................................................................... 42
1.1.3. Stub 3 ....................................................................................................................... 45
1.2. Zaključak o Bazelu II ...................................................................................................... 46

Treći deo
Compliance

1. Compliance funkcija prema Bazelskom sporazumu ............................................................. 49
2. Sprečavanje pranja novca .................................................................................................... 50
2.1. Upoznaj svog klijenta ..................................................................................................... 51
3. Uloga Compliance-a u savremenom bankarstvu .................................................................. 53
4. Spoljna revizija banke .......................................................................................................... 55

Četvrti deo
Kontrola boniteta i zakonitosti poslovanja banaka

1. Kontorla banaka od strane Narodne Banke Srbije .............................................................. 57
1.2. Kontrola boniteta i zakonitosti poslovanja banke............................................................. 58
Zaključak ................................................................................................................................. 62
Literatura ................................................................................................................................. 65

3

Uvod

4

Uvod
Bonitet banke obuhvata niz elemenata koji treba da izraze sposobnost banke da uspešno obavlja svoju delatnost. Finansijski izveštaji banaka predstavljaju važan izvor informacija potrebnih za ocenu njihovog boniteta. Osnovni finansijski izveštaji banaka su, kao i kod ostalih privrednih subjekata su: Bilans stanja, Bilans uspeha i Izveštaj o novčanim tokovima.
Procena boniteta preduzeća i banaka, kao i ostvarenih pokazatelja u finansijskim izveštajima, obavlja se radi:
a) Potrebe da se kontinuirano prati sopstvena finansijska situacija, analiziraju ostvareni finansijski pokazatelji, planiraju finansijski instrumenti i sprovodi finansijski nadzor,
b) Da se izračunaju i analiziraju finansijski pokazatelji poslovnih partnera s kojima preduzeće stupa u različite poslovne odnose, i
c) Radi detaljne provere boniteta eminenta dugoročnih hartija, prilikom ulaganja u dugoročne hartije od vrednosti.
Bonitet preduzeća kao dužnika zavisi od njegove kreditne sposobnosti i likvidnosti. Kreditna sposobnost preduzeća utvrđuje se na osnovu analize materijalnog stanja preduzeća putem podataka iz bilansa i ostalih poslovnih knjiga. Posebna pažnja posvećuje se analiziranju stanja i kretanja investicija, sirovina, gotove robe, potraživanja i dugovanja, kao i potencijalnim dugovanjima po osnovu jemstva, garancija i sl. Bonitet banaka kao dužnika zavisi od visine njenog kapitala, odnosno sredstava i rezervi, kao i od načina plasmana sredstava. Dok se visina kapitala može sagledati iz bilansa banke, način plasmana ovih sredstava teže je sagledati. Upravo zbog toga, a radi zaštite ulagača, države moraju da propisuju izvesne restriktivne i kontrolne mere, kao i da vrše neposredni nadzor nad poslovanjem banaka. Za način plasiranja sredstava pribegava se pravilu da banka daje onakav kredit kakav prima, tačnije banka daje kratkoročne kredite ukoliko su joj povereni kratkoročni ulozi, odnosno daje dugoročne kredite ukoliko su joj povereni dugoročni ulozi.
Specifičnost finansijskih izveštaja banke uslovljene su poslovima kojima se banka bavi.
Privreda jedne zemlje u velikoj meri zavisi od bankarskog sistema te zemlje, istovremeno teško je očekivati razvijen bankarski sistem bez razvijene privrede. Privreda svoja plaćanja i svoje
5

potrebe za sredstvima zadovoljava kroz rad sa bankama, ali banku u svakom slučaju ne treba posmatrati kao servis privrede već već kao poslovne jedinice sa sopstvenim ciljem i sa zadatkom da uvećaju uložena sredstva. Privreda i banke imaju zajedničke interese i kroz realizaciju tih interesa ostvaruju svoje ciljeve.
Značaj poslovnih banaka je od izuzetne važnosti za održavanje stabilnosti finansijskog sistema zemlje. Nadzor nad poslovnim bankama jedne zemlje obavlja centralna banka, koja kao najvažniji zadatak ima kontrolu poslovanja poslovnih banaka. Centralna banka vrši kontrolu sa ciljem da obezbedi poslovnim bankama da na vreme izmiruju svoje obaveze. Ne izmirivanje obaveza banke može dovesti do propasti iste i na taj način bio bi ugrožen privredni sistem zemlje. Propast banke ugrožava egzistenciju pojedinaca, ali i opstanak pravnih lica koji u deponenti te banke. Ove činjenice daju na važnosti održavanju likvidnosti i solventnosti banke.

6

Prvi deo

Bonitet banaka

7

1. Pojam boniteta
Bonitet potiče od latinske reči bonus čije je značenje dobar, valjan, vredan, kvalitetan i predstavlja skup osobina jednog subjekta koji ga čine dobrim i sigurnim dužnikom. Pod pojmom boniteta podrazumeva se formalno i materijalno svojstvo subjekta koje ga čini sigurnim dužnikom, bilo da je reč o banci u koju se ulažu sredstva, bilo da je reč o preduzeću kome se daje kredit, ili koje se priprema za emitovanje HOV. U užem smislu bonitet izražava kreditnu sposobnost i likvidnost firme, a u širem smislu njegovu ukupnu poziciju - organizacionu, kadrovsku i materijalno - finansijsku konstituciju, poziciju na tržištu, poslovnu reputaciju, razvojne programe i poslovnu perspektivu, a otuda i kreditnu sposobnost i likvidnost .
Razlikujemo:
a) bonitet preduzeća i
b) bonitet banaka.
Bonitet preduzeća predstavlja sintetizovanu ocenu o finansijskoj stabilnosti, likvidnosti i solventnosti, strukturi kapitala, profitabilnosti, riziku ostvarenja finansijskog rezultata, organizovanosti i rentabilnosti... Bonitet preduzeća ne može se izjednačiti sa njegovom likvidnošću. Neko preduzeće može biti nelikvidno u određenom vremenskom periodu a da se pri tome izvedu pozitivne ocene o njegovom bonitetu. Stoga ne čudi činjenica da se u privrednoj praksi prave česte greške, koje se ogledaju u svođenju ocene boniteta na analizu mogućnosti zaduženja preduzeća

i

analizu

stepena

pokrića

zaduženja

nepokretnom

imovinom,

potraživanjima, pokretnim stvarima ili nekim oblikom jemstva. Otuda, bonitet preduzeća uvek obuhvata mogućnost realizacije preduzeća, stepen naplativosti njegovih potraživanja, sigurnost plasmana u to preduzeće, njegovu kreditnu sposobnost, ali i dosta širu dimenziju kojoj treba dati značajniju pažnju.

8

2. Elementi boniteta banke

Bonitet predstavlja kvalitet nekog pravnog subjekta, odnosno kvalitativni i kvantitativni izraz poslovne sposobnosti pravnog lica i i sigurnosti njegovog privređivanja. Stoga, pokazatelje boniteta možemo podelitiu dve velike grupe:
a) kvalitativne ili opisne pokazatelje i
b) kvantitativne pokazatelje

2.1. Kvalitativni pokazatelji boniteta banke
Prvi kvalitativni element boniteta banke je njena osnovna delatnost. Njen osnovni zadatak je da pribavi potrebna novčana sredstva i da ih plasira po što povoljnijim uslovima, u cilju ostvarenja određenog profita, uz maksimalno zadovoljavanje potreba za novcem privrede i stanovništva. Neke banke svojom osnovnom delatnošću smatraju rad sa stanovništvom, neke rad sa privredom, a neke podjednako zastupaju rad sa stanovništvom i sa privredom. Delatnost banke određuje i organizacionu strukturu banke, koja predstavlja drugi element boniteta banke.
Ukoliko banka posluje sa stanovništvom, biće joj neophodan veliki broj filijala, ekspozitura i šaltera... Međutim, ukoliko poslovna banka svoj rad bazira na poslovanju sa privrednim subjektima svoje poslovnice će otvarati na mestima gde postoji prisutnost velikog broja pravnih lica. Tržišni položaj banke prikazuje mesto određene poslovne banke u odnosu na ostale banke koje se nalaze na tržištu, odnosno koliki deo tržišta ta banka pokriva, koliko je broj njenih komitenata, koji broj usluga pruža komitentima, i na koji način uspeva da održi ili popravi svoj tržišni položaj u odnosu na neki prethodni period. Menadžment banke u mnogome utiče na njen bonitet. Mnogi ljudi svoj novac poveravaju banci čija uprava im uliva poverenje. Upravu banke trebalo bi da sačinjava kadar različite starosne strukture. Stariji kadrovi poseduju znanje, iskustvo, opreznost i manje su skloni riziku, dok mladi kadar poseduje nova znanja kao i želju za uspehom i dokazivanjem. Informaciona opremljenost banke doprinosi oceni boniteta banke

9

brzinom razmene informacija u okviru banke ili sa drugim poslovnim bankama. Integrisanost osnovnih funkcija banke jedna je od odlika boniteta. Postoje funkcije upravljanja, rukovođenja i izvršenja. Između tih funkcija mora da postoji međusobna povezanost. Po zakonu banke su dužne da uspostave internu reviziju i kontrolu čime bi obezbedili sigurnost klijenata banke.
Interni revizor kontrolu poslovanja vrši uvidom u knjigovodstvene podatke i finansijske izveštaje. Eksterni revizor je saradnik banke, koji upozorava upravu banke na neodgovarjući portfolio banke i na eventualno nepoštovanje procedura prilikom odobavanja kredita. Interna kontrola obilazi organizacione jedinice banke i proverava poštovanje procedura koje su unapred propisane. 2.2. Kvantitativni pokazatelji boniteta banke
Kvantitativni pokazatelji boniteta banke su:
a) Finansijski položaj
b) Prinosni položaj banke
Do podataka neophodnih za određivanje finansijskog i prinosnog položaja banke dolazi se putem analiza finansijskih izveštaja. Odrednice finansijskog pložaja predstavljaju aktiva i pasiva banke, dok prinosni položaj određuje odnos prihoda i rashoda ostvarenih u određenom vremenskom periodu. Osnovni cilj analize finansijskih izveštaja banke je iskazivanje izloženosti banke riziku solventnosti, valutnom, kamatnom i tržišnom riziku.
Osnova za analizu finansijskog i prinosnog položaja banke su:
a) Bilans stanja
b) Bilans uspeha
c) Izveštaj o promenama na kapitalu
d) Izveštaj o tokovima gotovine
e) Beleške uz finansijske izveštaje

10

Bez beležaka uz finansijske izveštaje nije moguće izvršiti analizu finansijskog izveštaja banke. One pružaju podatke o:


Računovodstvenim politikama i metodologijama obračuna rezervisanja za gubitke po kreditima, 

Metodama o upravljanju rizicima i politikama internih kontrola u odnosu na rizike sadržane u kreditnom portfoliju



Iznosu kredita, rizičnih kredita i dospelih kredita po osnovnim kategorijama dužnika i iznosa specifičnih i opštih rezervisanja za svaku od kategorija



Iznosima kredita po kojima je prestao obračun kamata



Ugovorenim prodajama kredita i očekivanim gubicima po tom osnovu

2.2.1. Analiza finansijskog položaja banke
a) Kapital banke predstavlja uspešnost poslovne politike banke i svojevrsnu garanciju da su sredstva koja su uložena u banku sigurna.Stoga se može reći da je obezbeđivanje adekvatnog nivoabankarskog kapitala jedan od najvećih izazova sa kojima se suočavamenadžment banaka kao i ostalih finansijskih institucija. Kapital banke, zapravo, čini deo pasive bilansa stanja uz depozite i nedepozitna zaduženja. Vrednost kapitala banke možemo izvesti iz odnosa aktive i obaveza, odnosno capital predstavlja aktivu umanjenu za obaveze banke. Bankarski capital možemo podeliti na:


Primarni – Osnovni kapital koji čine:
 Obične akcije
 Višak iznad nominalne vrednosti akcija (Suficit)
 Nekumulativne trajne prioritetne akcije
 Neraspoređena dobit
 Učešća u subsidijarima koja su ispod kontrolnog paketa akcija (manjinski interesi)



Sekundarni – Dopunski kapital koji čine:
 Konvertibilne prioritetne akcije
11

 Kumulativne trajne prioritetne akcije
 Rezerve za pokriće eventualnih gubitaka
 Subordinirane obaveze (subordinirane obveznice)
 Instrumenti duga i kapitala

b) Kvalitet aktive - Finansijski položaj banke određen je aktivom i pasivom banke u datom trenutku. Aktiva predstavlja sredstva koja se plasiraju na tržištu zajmovnog kapitala. U poslovanju banke aktivu predstavljaju krediti koje banka nudi i obavezne rezerve koje su garant povraćaja depozita komintenata banke. Pod pojmom aktiva često se podrazumeva novac u opticaju. U ekonomskoj teoriji neki teoretičari u aktivu svrstaviju pored novca i hartije od vrednosti, jer se kao kapital mogu upotrebiti u proizvodnji roba i usluga. Pri analizi funkcionisanja banaka, aktivu, predstavljaju sretstva banaka koje mogu da plasiraju na trzistu zajmovnog kapitala, u obliku kredita (za investiranje ili potrošnju). Ta sredstva su rezultat depozita, kako oročenje štednje građana i privrede, tako i "depozita po viđenju". U Aktivu pored iznosa krdita koje banka dalje nudi na tržištu, ulaze i obavezne rezerve (sredstva koje banka ne sme dalje plasirati već mora zadržati kao garant povraćaja štednje). Stopu obaveznih rezervi propisuje Centralna Banka, i to je jedan od osnovnih instrumenata monetarne politike (politika
Centralne banke kojom se prevashodno određuje ponuda novca u ekonomiji).
T-bilans - Predstavlja bilans odnosa aktive i pasive banke. Obe strane (aktiva i pasiva), međusobno moraju biti jednake. Pasivu cine depoziti građana i privrede u banci, dok aktivu čine krediti koje banka nudi i obavezne rezerve.
Pasiva - Predstavlja deo T-bilansa bankarskog poslovanja. To je zbir svih depozita u okviru banke (pri tumacenju makroekonomije to je u okviru celog bankarskog sistema). Ti depoziti su rezultat štednje u bankama, građana i privrednih subjekata (privrede).
c) Pokazatelji poslovanja i izloženosti rizicima „Osnovni pokazatelji poslovanja banaka detaljno su regulisani sledećim propisima:



Zakonom o bankama,
Odlukom o upravljanju rizicima banke,

12



Odlukom o upravljanju rizikom likvidnosti banke,



Odlukom o adekvatnosti kapitala banaka,



Uputstvom o izveštajima banaka u vezi s pokazateljem adekvatnosti kapitala, kapitalnim zahtevima i knjigom trgovanja banke, i



Uputstvom o izveštajima banaka.

Banka je dužna da obim svog poslovanja uskladi tako da obezbedi da:


kapital banke uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti iznosa od
10.000.000 evra prema zvaničnom srednjem kursu;



odnos između kapitala i rizične aktive (pokazatelj adekvatnosti kapitala) bude održavan na nivou koji nije niži od 12%;



izloženost banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica ne bude veća od 25% kapitala banke, odnosno 5% prema licima povezanim sa bankom;



ukupna izloženost prema licima povezanim s bankom ne bude veća od 20% kapitala banke; 

zbir svih velikih izloženosti, uključujući i izloženost prema licima povezanim s bankom, ne bude veći od od 400% kapitala banke (velikom izloženošću se smatra izloženost koja iznosi najmanje 10% kapitala banke);



ulaganje banke u jedno lice koje nije lice u finansijskom sektoru ne bude veće od 10% njenog kapitala;



zbir ulaganja banke u lica koja nisu lica u finansijskom sektoru i ulaganja u osnovna sredstva banke ne bude veći od 60% kapitala banke;



odnos između likvidnih potraživanja i obaveza (pokazatelj likvidnosti) bude održavan tako da iznosi najmanje 1,0 kao prosek za sve radne dane u mesecu, da ne bude manji od
0,9 duže od tri uzastopna radna dana i da na kraju svakog radnog dana bude najmanje
0,8;



odnos između devizne aktive i pasive bude održavan tako da ukupna otvorena devizna pozicija banke na kraju svakog radnog dana ne bude veća od 10% kapitala banke “1.

1

http://www.nbs.yu/export/internet/latinica/55/55_6/55_6_1.html

13

2.2.1.1. Finansijski rizici u bankama

Uopšteno, pod rizikom poslovanja se podrazumeva neizvesnost tj. verovatnoća da će se pojaviti neočekivani ekonomski štetni događaji. U pitanju je događaj koji značajnije može ugroziti finansijsku poziciju institucije, a koji sa računovodstvenog aspekta za posledicu može imati gubita u kaptialu ili nekom drugom obliku.
Rizik se može definisati i kao „Volatilnost neočekivanog output-a, uglavnom vrednosti aktive, obaveza ili prinosa.“2 S obzirom na to, banke nastoje da preduzimaju čitav niz
„preventivnih mera“ kako bi se zaštitile od rizika. Međutim, u savremenim uslovima je moguće govoriti samo o delimičnoj zaštiti, pa će svaka banka na bazi iskustva odrediti prihvatljivu granicu rizika, na osnovu koje će odredti i cenu bankarskih usluga. U teoriji i praksi rizika poslovanja poznato je nekoliko osnovnih metoda zaštite od rizika: metod izbegavanja, metod adaptacije, metod transfera rizika i metod diversifikacije. 3 Od svih navedenih metoda u praksi je najčešće korišćen metod diversifikacije koji podrazumeva da se isti bankarski posao obavlja sa više komitenata ili da se ista količina novca plasira u različite profitabline poduhvate. Na taj način nastali gubitak na jednom poslu, biva kompenziran sa više drugih dobitaka po osnovu istih ili sličnih poslova. Navedene metode zastite od rizika mogu primeniti svi privredni subjekti, ali uvažavajući karakterističnost prirode bankarskog poslovanja mogu se javiti i određene specifične metode zaštite od pojedinih vrsta rizika (npr. zaštita od valutnog rizika se vrši uvođenjem zlatne klauzule, klauzule čvrste valute ili sl.)
Tokom poslovanja preduzeća mogu biti izložena rarzičitim vrstama riz ika, koji se mogu grupisati u tri velike grupe:
1. Poslovni
2. Strategijski i
3. Finansijski rizici.

2

Jorion Philippe, „Value at Risk: The New Benchmark for Controling Market Risk“, McGraw-Hill, 1997, str. 3

3

Radojko Lukić, „Bankarsko računovodstvo“, Ekonomski fakultet, Beograd, 2007, str. 272

14

Poslovni ili operativni rizici su povezani sa uslovima na tržištu na kojem preduzeće posluje.
U pitanju su rizici koje banka preuzima s ciljem da kreira komparativnu prednost kao i dodatnu vrednost za akcionare. Poslovni rizici uključuju tehnološke inovacije, dizajn, marketing i poslovni leverage4 (suštinu predstavlja činjenica da fiksni troškovi moraju biti pokriveni iz ostvarenog prihoda nezavisno od obima proizvodnje). Strategijski rizici posledica su fundamentalnih promena u ekonomskom i političkom okruzenju. Finansijski rizici predstavljaju opasnost da dođe do odstupanja od željenih finansijskih ciljeva a kao posledica promena u finansijskim varijablama (npr. devizni kursevi ili kamatne stope). Najbitnija funkcija finansijskih institucija je upravo menadžment finansijskih rizika. Za razliku od tradicionalnog komercijalnog bankarstva, snažna ekspanzija investicionog bankarstva u savremenim uslovima bitno je uticala na širenje lepeze rizika kojima je izložena banka u svom poslovanju. To se pre svega odnosi na banke koje posluju globalno, tj. organizuju poslovanje ne samo na domaćem već i na međunarodnom finansijskom tržištu.
1. Kreditni rizik
2. Likvidnosni rizik
3. Rizik plaćanja
4. Kamatni rizik
5. Devizni ili valutni rizik
6. Rizik zemlje
7. Tržišni rizik
8. Operativni rizik.5
Kreditni rizik je rizik od neizvršenja obaveza po osnovu nastalog duga tj. neplaćanja glavnice i kamate od strane dužnika. Ovaj rizik podrazumeva da dužnik ne želi ili nije u mogućnosti da izmiri svoju ugovorenu obavezu. Kreditni rizik postoji u slučaju smanjenja tržišne
4

Dragan Krasulja, Milorad Ivanišević, „Poslovne finansije“, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999, str. 59

5

Prema Zakonu o bankama (Sl. Glasnik RS br. 107/2005), Zakonu o Narodnoj banci (Sl. Glasnik RS br. 72/2003 i

55/2004) i Odluci o upravljanju rizicima banke (Sl. Glasnik RS br. 129/2007 i 63/2008) banka je u svom poslovanju naročito izložena sledećim rizicima: kreditnom, kamatnom, deviznom i ostalim tržišnim rizicima, rizicima izloženosti banke, rizicima ulaganja banke, rizicima koji se odnose na zemlju porekla lica prema kome je banka izložena i operativnom riziku.

15

vrednosti aktive banke usled smanjenja rejtinga njenog dužnika od strane rejting agenicje. Na ovaj način iskazan kreditni rizik se meri troškovima zamene, koji se mogu računati kao tekući ili budući troškovi zamene. Tekući troškovi zamene predstavljaju izloženost riziku usklađenu sa tržištem tj. troškove zamene portfolia ugovora sa dužnikom na osnovu tržišne vrednosti, dok budući troškovi zamene predstavljaju diskontovanu vrednost troškova zamene portfolia sa dužnikom na osnovu toga kakva će biti tržišna vrednost tih ugovora pod određenim pretpostavkama. Kreditni rizik može nastati na dan izvršenja transkacije, ili pre toga6. Kreditni rizik na dan izvršnja transakcije se javlja ukoliko postoji vremenski gep u izvršenu transakcije između ugovornih strana tj. kada jedna strana izvrši plaćanje pre nego što se desi odgovarajuće kontraplaćanje. Rizik pre plaćanja nastaje kada jedna od ugovornih strana ne izvršava svoje obaveze u toku trajanja ugovora. U cilju zaštite od kreditnog rizika banka koristi nekoliko mehanizama zaštite od kreditnog rizika. Pre svega vrši se selekcija kreditnih zahteva, s ciljem da se utvrdi kreditna sposobnst klijenata. Banka uvek određuje premiju za normalan nivo rizika, koja je ukalkulisana u kamatnoj stopi. Zahtevi koji podrazumevaju veću izloženost riziku, imaće i veću premiju na rizik, što će rezultirati i većom kamatnom stopom. Banka takođe može da se obezbedi i različitim vrstama klauzula, garanicijama, zalogama, jemstvom i sl. Pored navedenog, banke limitiraju i izloženost kreditnom riziku- određuje se gornji limit zajma koji dužnik može dobiti. Limitira se učešće rizične aktive u ukupnoj aktivi, a određuje se i m inimum rezervi likvidnosti. Da bi sprečila koncentraciju rizika, banka održava diversifikaciju kreditne aktive.
Stoga se kreditni rizik uzima se kao najvažniji, ukoliko je pažnja usmerena na izvore potencijalnih gubitaka za banku.
Likvidnosni rizik definiše se kao rizik da banka ne poseduje dovoljno sredstava za izmirenje dospelih obaveza ili pak, da dođe do neočekivanog odliva likvidnih sredstava. Ovaj rizik u savremenim uslovima ima sekundarni značaj, jer je pokriven drugim instrumentima obezbeđenja. Likvidnosni rizik prati izvršenje standardnih bankarskih transakcija zbog prisutne ročne transformacije sredstava tj. gepa u pogledu rokova dospeća stavki aktive i pasive.
Likvidnost podrazumeva i upravljanje neplairanim smanjenjem i promenom izvora finansiranja.
Rizik likvidnosti se može javiti i kao posledica nesposobnosti banke da prepozna i adekvatno odgovori na promene tržišnih uslova, koji utiču na mogućnost banke da aktivu proda u kratkorm
6

Đ.Đukić, V.Bjelica i Ž.Ristić, „Bankarstvo“, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.,str.196

16

roku uz minimalne gubitke. U bankama se rizik likvidnosti može manifestovati na različite načine: 1. Rizik finansiranja – potreba da se zameni neto odliv novca, nastao zbog neanticipiranog povlačenja sredstava ili neobnavljanja depozita
2. Vremenski rizik – potreba da se kompenzira izostanak očekivanog novčanog priliva
3. Rizik opoziva – Kada se pojavljuju vanbilansne obaveze ili kada banka nije u stanju da koristi profitabilne poslovne mogućnosti.
Rizik plaćanja nastaje ukoliko jedna strana plaća novcem ili dostavlja sredstva pre primanja sopstvene gotovine, izlažući ih potencijalnom gubitku. Naročito je prisutan na međubankarskim tržištima.7 Kako u zemljama sa razvijenim novčanim tržištem obim plaćanja između banaka znatno prevazilazi veličinu kapitala banaka, zastoj u plaćanju kod jedne velike banke, može izazvati poremećaj celokupnog sistema. U cilju smanjenja rizika izvršenja plaćanja banke koriste saldiranje po neto principu (netting), koji omogućava banci da izvrši pojedinačno neto plaćanje suprotnoj strani u transakciji, po osnovu čega je obim plaćanja znatno manji. S uprotan ovome je bruto princip plaćanja za koji je karakteristično delimično kompenziranje odliva po osnovu izvršenog plaćanja prilivima od suprotne strane. Uobičajna procedura primene neto principa u industrijski razvijenim zemljama je da centralna banka od poslovnih banaka zahteva na kraju svakog radnog dana da izvrše svoje neto obaveze izvedene na osnovu priliva i odliva tokom tog dana, pri čemu centralna banka posebno mora voditi računa o sistemskom riziku tj. nesposobnosti jedne banke da izvrši svoje o baveze. U cilju odbrane od sistemskog rizika , centralna banka koristi niz zaštitnih mehanizama među kojima su: sporazum o principu dobrovoljnosti koji je u skladu sa bilateralnim limitima o izloženosti kreditnom riziku, obaveznost zaloge, zakonske odredbe po osnovu kojih je moguce saldiranje na neto i multilateralnoj osnovi, primena kaznenih kamatnih stopa od strane centralne banke ukoliko se poslovna banka obrati za likvidna sredstava krajem dana i sl. Pored navedenog, u razvijenim
7

U literaturi se ovaj rizik naziva i Bankhaus Herstatt rizik, po imenu male nemačke banke kod koje se prvi put i

manifestovao. Banka je zatvorena 26.06.1974, kada je imala dospelih obaveza za plaćanje po osnovu trgovanja devizama 60 mln.$. Veliki broj banka je dao nalog da se izvrši plaćanje Herstatt banci za njihove transakcije, ali one nisu primile odgovarajuće uplate od Herstatt banke. Odustvo priliva kod tih banaka, uslovilo je pojavu nelikvidnosti i poremećaja u platnom prometu, što je zahtevalo reakciju regulatornih tela.

17

zemljama je karakterist ična i primena privatnih sistema plaćanja zasnovanih na neto principu.
Tokom druge polovine 90-tih godina većina zemalja EU, SAD i Japan izvršilo je prelaz na sistem bruto plaćanja u relanom vremenu (RTGS), koji se primenjuje za naloge koji glase na velike iznose. Za razliku od neto principa gde se saldiranje vrši na kraju radnog dana, sistem bruto plaćanja podrazumeva saldiranje na principu nalog po nalog u realnom vremenu na računima kod centralne banke.
Devizni rizik je rizik za banku da beleži gubitke usled promena u deviznim kursevima.
Naročito bitan za banke koje posluju globalno. Devizni rizik, kao posebna vrsta tržišnog rizika vezuje se za negativne fluktuacije deviznog kursa, te one utiču na otvorene devizne pozicije banke ali imaju dejstvo ne samo na račune banke, već i na račune klijenata.Izloženost deviznom riziku pretpostavlja postojanje neto kratke ili duge otvorene pozicije u datoj valuti. Kratka devizna pozicija postoji kada su devizne obaveze veće u odnosu na deviznu aktivu, a duga devizna pozicija ako je devizna aktiva veća od devizne pasive.
Koliki će uticaj devizni rizik imati na banku, zavisi od obuhvata poslovanja:Ako se banke opredele da u deviznom poslovanju samo opslužuju svoje klijente tj. kupuju ili prodaju devize u ime klijenta, izložene su deviznom riziku u kratkom roku i ograničenom obimu. Pri tome, otvorene devizne pozicije se zatvaraju u periodu od nekoliko minuta.
Većem deviznom riziku izložene su banke koje imaju korespondentske veze sa stranim bankama ili one banke koje podržavaju transakcije klijenata izražene u devizama. Ako banke odobravaju devizne zajmove i / ili koriste devizne kredite, beleže još veću izloženost deviznom riziku. Takve banke, najčešće srednje ili veće, moraju sprovoditi politiku zaštite od rizika.
Banke koje izvršavaju transakcije na spot i terminskim tržištima, kao i swap transakcije imaju velike otvorene pozicije koje se menjaju iz minuta u minut. Ovde je reč o bankama koje posluju internacionalno, a ključna karakteristika poslovanja je neusklađenost po vlutama i rokovima dospeća. U skladu sa tim, zahteva se efikasna organizacija, i tehnički kompetentan tim, softificiranu tehnologiju i efikasan informacioni sistem. Takve banke na međunarodnom tržištu imaju ulogu marketmejkera.

18

Kamatni rizik je rizik smanjenja profita usled promena u visini kamatnih stopa. Izloženost banke ovoj vrsti rizika proističe iz činjenice da većina bilansnih stavki generiše prihod i troškove koji se usklađuju sa kamatnim stopama. Sa promenama kamatne stope menjaju se neto kamatni prihodi i ostali kamatno osetljivi prihodi i rashodi, te na osnovu toga se menja i zarada banke.
Promene kamatne stope utiču i na kapital banke, jer dovode do promene tržišne vrednosti banke ( neto sadašnje vrednosti novčanih tokova aktive, obaveza i vanbilansnih stavki). Promene tržišne kamatne stope utiču i na vrednost efekata kao i banke (npr. inverzan odnos promena kamatne stope i cene obveznica).
Preduslov za minimiziranje kamatnog rizika je dobro poznavanje trenutne a naročito buduće ponude, tražnje i cena. U cilju zaštite od kamatnog rizika sve više se koriste finansijski derivati, kamatni svopovi i fjučersi.
U praksi, banke se štite od kamatnog rizika kroz visinu kamatne stope koju ugovaraju prilikom sklapanja kreditnog aranžmana i to tako da ukoliko se očekuje rast tržišnih kamatnih stopa ugovaraju veće kamatne stope, dok ako se predviđa pad tržišne kamatne stope ugovaraju fiksne niže kamatne stope.
Rizik zemlje8 predstavalja rizik da zemlja neće moći da otplati kredit banci koji joj je dala ili za koji garantuje. Sa aspekta banke ovo će biti posebna vrsta kreditnog rizika, a specifičnost je u tome da banka nema na raspolaganju uobičajene instrumente naplate duga, kao u slučaju privatnih dužnika ( misli se prvenstveno na zalogu). U literaturi se uz pojam rizik zemlje veoma često koristi i politički rizik. Politički rizik je posledica političke nesposobnosti u zemlji (rat, sukobi, štrajkovi i sl.). Banka se od ove vrste rizika može zaštititi izbegavanjem saradnje sa partnerima iz zemalja u kojima je visok stepen političkog rizika. Stepen izloženosti zemalja političkom riziku, objavljuje se u finansijskim časopisima, na osnovu čega banke mogu sagledati ko su im potencijalni poslovni partneri, kakav je politički rizik u zemljama i sl. Za tranzicione zemlje je karakterističan visok stepen političkog rizika.
Tržišni rizik je rizik potencijalnih gubitaka koje banke mogu da pretrpe usled nepovoljnog tržišnog kretanja kamatnih stopa, berzanskih cena hartija od vrednosti, deviznih kurseva i
8

eng. Country risk

19

pozicija po derivativnim instrumentima. Upravljanje tržišnim rizikom je u nadelžnosti top menadžmenta, koji definiše politiku upravljanja tržišnim rizicima, procedure, limite, sisteme izvestavanja. Politika upravljanja tržišnim rizikom obuhvata izloženost banke riziku na konsolidovanoj osnovi, te treba da obuhvati sve izvore tržišnog rizika, kao i procenu efekata izloženosti banke riziku. Limiti i odgovornosti pojedinih nivoa menadžmenta treba da budu jasno definisani. Odbor za upravljanje aktivom i pasovom (ALCO) treba da bude vrhovna operativna jedinica za upravljanje bilansom na osnovu parametara postavljenih od top menadžmenta.
Operativni rizik je «rizik direktnog ili indirektnog gubitka koji proističe iz neadekvatnih ili pogrešnih internih procesa, ljudi i sistema ili iz eksternih događaja».9 Operativni rizik obuhvata greške zaposlenih, prekide u radu sistema, različite vrste gubitaka fizičke imovine, prevaru ili druge kriminalne aktivnosti i sl. Finansijske institucije teže sistemskom upravljanju operativnim rizicima. Okvir za upravljanje operativnim rizicima postavlja Bazel II, ali kao glavni problem se postavlja veoma raznolika i široka obuhvatnost ovog rizika. Upravo zbog toga je nemoguće izvršiti standardizaciju upravljanja operativnim rizikom, kao što je to slučaj sa kreditnim ili tržišnim rizikom.
Generalni cilj upravljanja bankarskim rizicima je optimizacija odnosa (trade-off) rizika i prinosa. Pri tome u centru pažnje je upravljanje kreditnim i tržišnim rizikom, koji primarno utiču na solventnost bankarskih institucija. Dok se kamatni i valutni rizici uklapaju u tržišni rizik, po strani ostaje likvidnosni rizik dao specifičan oblik rizika, kojim je u krajnjoj istanci moguće upravljati preko finansijskog tržišta, kao i operativni rizik.
U savremenim uslovima, pojam upravljanja bankarskim rizicima podrazumeva kvalitativni i kvantitativni aspekt. Kvalitativno upravljanje zasnovano je na iskustvenim ocenama bankarskih eksperata i naročito je bino za one faktore koji se ne mogu kvantitativno iskazati. Za faktore koji se mogu kvantifikovati, generalna je tendencija sve učestalije primene kvantitativnih metoda upravljanja rizicima. Ipak, kvantitativne metode na predstavljaju supstitut za donošenje bankarskih odluka. Kako sve aspekte rizika nije moguće u potpunosti meriti, t o preuzimanje rizika zahteva i procene operativnog menadžmenta. Stoga je jasno da upravljanje rizicima u bankama ima za cilj da potpomogne proces odlučivanja.
9

Bazelski sporazum, januar 2001.godine

20

2.2.2. Analiza prinosnog položaja banke
Analiza prinosnog položaja bilo koje banke ili preduzeća vrši se na osnovu dve vrste pokazatelja. Jedna vrsta pokazatelja se utvrđuje samo na osnovu bilansa uspeha, dok drugu grupu dobijamo kombinovanjem podataka bilansa stanja i bilansa uspeha.
Po završetku poslovne godine privredni subjekti su u obavezi da posle knjiženja svih poslovnih promena zaključuju poslovne knjige, kako bi se utvrdilo konačno stanje koje služi za sastavljanje finansijskih izveštaja. Finansijski izveštaji pružaju informacije o finansijskom položaju, uspešnosti i promenama u finansijsko m položaju preduzeća.
Da bi se ispunio ovaj cilj, finansijski izveštaji moraju obezbediti informacije o sledećim aspektima rezultata preduzeća:
a) sredsta,
b) obaveze,
c) kapital,
d) prihodi i rashodi ( uključujući gubitke i dobitke) i
e) gotovinski tokovi.
Kompletan set finansijskih izveštaja uključuje sledeće sastavne komponente:
1. bilans stanja,
2. bilans uspeha,
3. izveštaj o tokovima gotovine,
4. izveštaj o promenama na kapitalu i
5. napomene uz finansijske izveštaje.
Korisnici finansijskih izveštaja jedino na o vaj način mogu dobiti potpune informacije o preduzeću, jer svaki od izveštaja sa svog aspekta daje sliku o pojedinim transakcijama, dok set ovih izveštaja daje jedinstvenu sliku o poslovanju preduzeća.

21

Obezbeđivanje navedenih informacija koje su korisne za široki krug korisnika
(investitori, kreditori, zaposleni, akcionari, država i dr.) radi donošenja ekonomskih odluka je u suštini i cilj finansijskog izveštavanja. Prema tome, finansijski izveštaji mogu biti namenjeni internim i eksternim korisnicima. Interni korisnik finansijskih izveštaja je samo preduzeće koje je sačinilo finansijske izveštaje. U okiru preduzeća to su, pre svega, organi rukovođenja i upravljanja. Finansijske izveštaje koji su namenjeni eksternim korisnicima treba oblikovani kako u pogledu forme, tako i sadržine na način da zadovolje potrebe ovih korisnika. Da bi se definisili osnovni ciljevi finansijskih izveštaja, neophodno je prethodno odrediti ko su eksterni korisnici i koje njihove informacione potrebe treba da budu zadovoljene. U eksterne korisnike ubrajaju se: postojeći i potencijalni vlasnici preduzeća (investitori), postojeći i potencijalni poverioci, zaposleni, kupci, država i javnost.
Investitori su zainteresovani za informacije koje će im pomoći da odluče o tome da li će povećati, zadržati ili povući kapital investiran u dato preduzeće, što znači da su najviše zainteresovani za profitabilnost.
Kreditori su, pre svega, zainteresovani da dobiju informacije o solventnosti preduzeća, odnosno o sposobnosti preduzeća kojem su dali kredite da svoje obaveze izmiruje o roku.
Zaposleni žele da iz finansijskih izveštaja dobiju informacije o tome koliko su sigurna njihova radna mesta, o mogućnosti povećanja zarada i sl.
Država, odnosno poreski organi na osnovu informacija vrše procenu o ekonomskoj snazi poreskih obveznika.
Kao što se može videti, informacione potrebe različitih grupa korisnika su vrlo različite, pa se ovi zahtevi često mogu naći u protivstavu. Međutim, i pored različitih interesa postoji jedan obim informacija koji zadovaljava zajedničke informacione potrebe korisnika. To su informacije o prinosnom, imovinskom, i finansijskom položaju preduzeća, kao i o promenama u tim položajima. 22

2.2.2.1. Bilans stanja

Bilans stanja je finansijski izveštaj o stanju imovine, kapitala i obaveza na dan sastavljanja obračuna, odnosno na dan bilansiranja.
Bilans stanja predstavlja dvostrani pregled koji prikazuje bilansnu imovinu i kapital
(pasiva) i način investiranja (ulaganja) kapitala (aktiva). Dakle, bilans stanja se sastavlja u vidu dvostranog pregleda u kome se aktiva iskazuje na levoj, a pasiva na desnoj strani, ili u vidu liste u kojoj aktiva prethodi pasivi. Aktiva predstavlja konkretne oblike sredstava sa kojima raspolaže preduzeće, a pasiva predstavlja izvore odnosno pripadnost sredstava preduzeća.
Glavne kategorije sredstava koje se svrstavaju u aktivu su: stalna imovina (nematerijalna ulaganja, osnovna sredstva, dugoročni finansijski plasmani), zalihe, kratkoročna potraživanja i kratkoročni finansijski plasmani.
Glavne grupacije izvora sredstava su: kapital (osnovni kapital, rezerve i neraspoređeni višak prihoda - dobitak), dugoročna rezervisanja i obaveze (dugoročne i kratkoročne).
2. U formalnom smislu, svaki bilans karakterišu dva bitna svojstva:
1) on uvek ima dve strane, što ga označava kao dvostrani pregled, i
2) obe strane su računski identične veličine, što označava ravnotežu dveju strana.
Bilans stanja je u ravnoteži. Ukoliko nije zadovoljena ova formalna karakteristika, bilans praktično i ne postoji. Ukoliko finansijski rezultat nije raspodeljen, on se iskazuje u bilansu stanja, čime se uspostavlja ravnoteža između aktive i pasive. Pozitivan finansijski rezultat, koji predstavlja višak aktive nad pasivom, iskazuje se u pasivi, dok se negativan finansijski rezultat iskazuje u aktivi, jer predstavlja manjak aktive prema pasivi.
Bilansne pozicije u aktivi bilansa stanja za preduzeća raščlanjene su prema principu rastuće likvidnosti, a sve pozicije pasive prema principu rastuće dospelosti. To znači da manji

23

stepen likvidnosti imaju pozicije koje čine stalnu imovinu od stavki koje čine obrtnu imovinu, a u okviru toga gotovina i gotovinski ekvivalenti imaju najveći stepen likvidnosti. U pasivi, pak, osnovni kapital ima najduži rok dospelosti, odnosno najkraće su one obaveze koje su dospele, a nisu izmirene prema poveriocima.
S obzirom na raščlanjenost i prikazivanje bilansnih pozicija aktive i pasive, proizlazi da se na osnovu bilansa stanja mogu vršiti samo statičke finansijske analize. Ukoliko bi smo dinamički posmatrali kategorije bilansa stanja u vođenju finansijske politike preduzeća, neophodno je primeniti sistem analize više uzastopnih bilansa stanja.

2.2.2.2. Bilans uspeha

Za razliku od bilansa stanja, bilans uspeha se sastavlja za određeni izveštajni period u kome su iskazani svi prihodi i rashodi i na osnovu njih utvrđen dobitak ili gubitak.
S obzirom na to da je bilans uspeha po svojoj prirodi vremenski račun, obračun tačnog periodičnog rezultata zahteva tačno vremensko alociranje prihoda i rashoda kao komponenti rezultata, što podrazumeva da obračunati prihodi i rashodi u bilansu uspeha treba da se odnose na posmatrani vremenski (obračunski) period za koji se uspeh obračunava. To znači da prihodima treba nasuprot da stoje troškovi koji su ih izazvali, što je saglasno principu uzročnosti
(korelacije).
Karakteristika bilansa uspeha je da se u njemu prihodi, rashodi i rezultat iskazuju u vidu više podbilansa i to:
1) poslovni prihodi, rashodi i rezultat;
2) finansijski prihodi, rashodi i rezultati;
3) neposlovni i vanredni prihodi, rashodi i rezultat.

24

Međusobnim sumiranjem rezultata podbilansa dobija se ukupni bruto–rezultat preduzeća kao bruto-dobitak (zbir svih dobitaka) ili kao bruto-gubitak (zbir svih gubitaka ) u obračunskom periodu. To znači da preduzeće u bilansu uspeha može iskazati bruto -dobitak i bruto- gubitak.
Ukoliko je bruto dobitak veći od bruto -gubitka, iskazuje se dobitak ili obrnuto, ako je veći bruto gubitak od bruto dobitka, iskazuje se gubitak. Tako pozitivan finansijski rezultat se iskazuje na strani rashoda, a negativan finansijski rezultat iskazuje na strani prihoda, čime se ostvaruje bilansna ravnoteža.

2.2.2.3. Izveštaj o tokovima gotovine

Iako su bilans uspeha i bilans stanja od suštinskog značaja za procenu uspešnosti preduzeća, pojedine informacije koje ti izveštaji ne pružaju, prezentiraju se u izveštaju o tokovima gotovine.
Ovaj izveštaj pokazuje, pre svega, koliko je novca generisano (ostvareno) iz redovnih poslovnih aktivnosti u toku godine, kao i koliko je novca upotrebljeno ili obezbeđeno iz aktivnosti investiranja ili finansiranja. Izveštaj o tokovima gotovine sastavlja se na propisanom obrascu.
Pod tokovima gotovine smatraju se naplate i isplate gotovog novca i tzv. gotovinskih ekvivalenata, preko blagajne, žiro računa i deviznih računa, uključujući kompenzacije, asignacije i cesije sprovedene preko tih računa. Prenosi između pojedinih računa gotovine i gotovinskih ekvivalenata u istom preduzeću ne smatraju se tokovima gotovine.
Izveštaj tokova gotovine prikazuje tokove gotovine iz:
a) poslovnih aktivnosti;
b) aktivnosti plasiranja i investiranja i
c) same aktivnosti finansiranja.
Iznos priliva i odliva gotovine može se utvrditi na dva načina:

25

1) na osnovu evidencije o prilivima i odlivima u blagajni, žiro računu, tekućim i deviznim računima, ili
2) sa odgovarajućih pozicija bilansa stanja, bilansa uspeha i grupa računa i računa u knjigovodstvu preduzeća.
U praksi se uglavnom koristi drugi način utvrđivanja priliva i odliva gotovine.
Izveštaj o tokovima gotovine je značajan finansijski izveštaj, iz razloga što dobitak utvrđen u bilansu uspeha ne daje uvek pravu sliku o uspeš nosti poslovanja jednog preduzeća. Naime, mogu se primenjivati različite računovodstvene politike

npr. u obračunu amortizacije (primena

različitih metoda obračuna), u priznavanju prihoda i sl., koje utiču na finansijski rezultat.
Rezultat poslovanja preduzeća je iskazan i pripremljen na obračunskoj osnovi računovodstva i često nije pouzdan indikator sposobnosti zarađivanja preduzeća, odnosno sposobnosti preduzeća da stvara gotovinu. Takođe, i inflacija ima značajan uticaj na rezultat. Zbog toga izveštaj o tokovima gotovine pruža informacije o svim značajnim finansijskim transakcijama i tokovima gotovine u toku perioda.
Sposobnost preduzeća da stvara gotovinu je, u stvari, najvažniji pokazatelj njegove uspešnosti. Za postizanje glavnog cilja menadžmenta – likvidnosti neophodno je generisati jak gotovinski tok. Ako gotovinski tok premaši iznos koji je potreban za redovne poslovne aktivnosti i njihovo širenje, preduzeće neće morati da pozajmljuje novac radi proširenja poslovanja. Višak gotovinskog toka moći će da se koristiti za smanjenje duga ili poboljašanje njenog finansijskog položaja, smanjivanjem koeficijenta zaduženosti izraženog odnosom obaveza i imovine.
Informacije koje pruža izveštaj o tokovima gotovine od koristi su kako

internim

(menadžment) tako i eksternim korisnicima od kojih su najvažniji investitori i kreditori. Uprava koristi ovaj izveštaj da bi procenila likvidnost preduzeća, utvrdila politiku određivanja dividendi
(isplata i iznos) i izvršila analizu i procenu uspešnosti poslovanja, kao i rezultata glavnih poslovnih odluka, uključujući i ulaganja u finansijske aktivnosti. To znači da uprava može da koristi ovaj izveštaj prilikom donošenja važnih odluka o tome da li je potrebno uzeti kratkoročnu pozajmicu da bi se platile tekuće obaveze, da li da se poveća ili smanji iznos dividendi, kao i pri izradi planova budućih investicionih i finansijskih potreba.

26

Osnovna namena izveštaja o tokovima gotovine je da brojnim eksternim korisnicima
(investitorima, kreditorima, poslovnim partnerima, konkuretima, državi i njenim organima, finansijskim analitičarima i dr.), omogući da ocene solventnost i profitabilnost preduzeća, kako bi bili sigurni u ispravnost svojih investicionih odluka. Na osnovu informacija o tokovima gotovine i na bazi predviđanja budućeg stvaranja gotovine kreditori mogu biti sigurni da preduzeće može plaćati svoje obaveze u roku dospelosti, a investitori mogu da budu sigurni u ostvarivanje profita i povraćaj svog uloženog kapitala putem isplate dividendi. Isto tako, investitori i kreditor i mogu koristiti ovaj izveštaj da bi objasnili razlike između neto dobitka u bilansu uspeha i neto tokova gotovine nastalih iz poslovnih aktivnosti.
Prema tome, izveštaj o tokovima gotovine služi menadžerima, investitorima, i kreditorima kao analitičko sredstvo da:
1) utvrde iznos gotovine koji je obezbeđen iz poslovanja tokom perioda i da se taj iznos uporedi sa ostvarenim prihodom tokom perioda;
2) procene sposobnost preduzeća da ispunjava svoje obaveze kako dospevaju, kao i sposobnost isplate dividendi;
3) utvrde iznos ulaganja u nova sredstva (nekretnine, postrojenja, opremu, i ostala stalna sredstva) tokom perioda;
4) utvrde vrstu i obim finansiranja potrebnog za ulaganje u dugoročna sredstva ili nastavak poslovanja, i
5) procene sposobnost preduzeća da ostvaruje pozitivan tok gotovine u budućim periodima.
Informacije o tokovima gotovine preduzeća pomažu korisnicima finansijskih izvještaja u ocenjivanju mogućnosti preduzeća da ostvaruje gotovinu i ekvivalente gotovine i potrebe preduzeća da ih iskoristi.
Ovaj izveštaj prikazuje promene u gotovini i gotovinskim ekvivalentima tokom obračunskog perioda, što znači da ovaj izveštaj prikazuje iznos povećanja, odnosno smanjenja gotovine
(razlike gotovine i ekvivalenata gotovine između krajnjeg i početnog perioda, od nosno dva uporedna bilansa stanja) i prikazuje kako je došlo do tog povećanja ili smanjenja, kao i kako je pravno lice upravljalo tom gotovinom u okviru poslovanja, ulaganja i finansiranja.

27

Pored primarnog cilja, ovaj izveštaj ima za cilj i da, kao sastavni deo seta finansijskih izveštaja, pruža informacije koje korisnicima omogućavaju da procene promene neto imovine preduzeća, njegovu finansijsku strukturu (uključujući likvidnost i solventnost), kao i njegovu sposobnost da utiče na iznose i vremensko određenje tokova gotovine u svrhu prilagođavanja promenljivim okolnostima i prilikama

28

Drugi deo

Bazel II

29

1. Bazel II
Međunarodni finansijski sistem doživio je značajne promene nakon uvođenja Bazelskog sporazuma. Tokom 90-tih godina prošlog veka povećala se nestabilnost finansijskih tržišta, a finansijske inovacije zauzimaju sve više prostora. Ekonomske nestabilnosti dovele su do širenja finansijskih kriza. Rizici sa kojima su se međunarodno aktivne banke susretale su bili s ve brojniji i složeniji. Zbog toga se smatralo da Sporazum iz 1988.godine više nije odgovarajući i da adekvatna stopa kapitala po toj metodologiji ne može zadovoljiti rizični profil banke. Stoga je trebalo pristupiti njegovoj reviziji i izvršiti unapređenja tog Sporazuma. 1999.godine u
Bazelskom odboru počele su konsultacije koje su rezultirale sastavljanjem novog sporazuma o kapitalu, koji će više prihvatiti principe savremenog poslovanja finansijskih institucija. Iako je novi sporazum najviše orjentisan na izloženost banke riziku i njegovo merenje, osnovni cilj ostaje kao i u Sporazumu iz 1988: sigurno i zdravo poslovanje bankarskog sistema i ujednačavanje konkurentnosti banaka. Pored minimalnih zahteva za kapitalom, novim sporazumom kapitalni okvir obuhvata dva dodatna stupa: proces nadzora i supervizije banaka i efikasno korišćenje tržišne discipline. Sva tri pristupa su povezana i međusobno se dopunjuju i nijedan nije manje važan od drugih.
Osnovne razlike između sporazuma Bazel I i Bazel II prikazani su sledećom tabelom:
BAZEL I

BAZEL II

Akcenat na jednoj mjeri rizika

Akcenat je na internim metodologijama banaka, tržišnoj disciplini i superviziji

Jedan model adekvatan za sve banke

Fleksibilnost, različiti pristupi, motivisanost za bolje upravljanje rizicima

Nedovoljno osjetljiv na nivo i promjene Više osjetljiv na nivo rizičnosti različitih rizičnosti aktive kategorija aktive
Tabela II-1: Razlike između Bazela I i Bazela II10

10

Đorđe Stojanovski – Interni modeli za merenje kreditnog rizika – VAR i Bazel II, Ekonomski fakultet, Beograd,
2007. str.156.

30

1.1. Osnovni elementi Bazel II standarda

Bazel II se sastoji iz tri stuba:


Stub 1 definiše minimalne kapitalne zahteve za kreditni, tržišni i operativni rizik, uz mogućnost korišćenja sofisticiranih modela i tehnika za njihovo izračunavanje. Osnovni zahtev je da banke imaju najmanje 8 procenata kapitala u odnosu na riziko ponderisanu aktivu. Riziko ponderisana aktiva se dobija množenjem nominalnih iznosa pozicija aktive sa faktorima rizika. Minimalni kapital banaka obezbeđuje solventnost banaka u odnosu na rizike kojima je banka izložena.



Stub 2 učvršćuje vezu između kapitalnih zahteva i vrste i stepena rizika kojima je banka izložena u svom poslovanju, uvodeći ICAAP 11 i insistirajući na procesu supervizije.
Supervizori kontrolišu ispunjenost kapitalnih zahteva, interne metodologije procene rizika, ali i određuju korektivne akcije za banke koje ne ispunjavaju propisane standarde.



Stub 3 upotpunjuje vezu između Stuba 1 i Stuba 2 ističući značaj tržišne discipline i uvođenjem minimalnih zahtjeva za objavljivanjem informacija od strane banaka. Ovim standardom dat je značaj transparentnosti informacija bankarskog poslovanja. Takođe, nadležne institucije propisuju cikluse obaveznog dostavljanja niza adekvatnih informacija o performansama banaka, koje se obično podnose kvartalno ili polugodišnje.

Elemente Bazela 2 možemo sistematizovati sledećim grafikom:
11

Internal Capital Adequacy Assessment Process - proces interne procene adekvatnosti kapitala

31

Grafik II-1: Struktura Bazel II standarda12

1.1.1. Stub 1
Stub 1 uvodi novine u kapitalni okvir usklađujući minimalne kapitalne zaht eve banke sa obimom i vrstom njenog poslovanja i prirodom rizika koji iz njega proističu. Stub 1 obuhvata minimalne kapitalne zaht eve za tri vrste rizika: kreditni, tržišni i operativni rizik. Najznačajnije novine stuba 1, u poređenju sa Bazelom I i njegovim dopunama, odnose se na tretman kredit nog rizika i uvođenje kapitalnog zahteva za operativni rizik.
12

Izvor: Narodna Banka Srbije, Nacionalna strategija prema Bazelskom sporazumu II.

32

Bazel II nudi bankama različite pristupe za izračunavanje kapitalnih zaht eva za kreditni rizik, imajući u vidu specifičnosti svake banke. Postoje dva osnovna pristupa koji omogućavaju bankama da odaberu onaj koji je prihvatljiviji za njih:


Prvenstveno banke sa manjim obimom poslovanja i jednostavnijim sistemom kontrole se opredeljuju za korišćenje standardizovanog pristupa. Prema ovom pristupu za procenu kreditnog kvaliteta dužnika banka koristi agencije za eksterni kreditni rejting koje imaju odobrenje supervizora.



Banke koje posluju u složenijim aktivnostima sa razvijenijim sistemom upravljanja rizicima i pri tome razvijaju svoje napredne sisteme za merenje rizika mogu, uz saglasnost supervizora, da odaberu jednu od dve varijante za izračunavanje kapitalnih zahteva za kreditni rizik zasnovane na pristupu internih rejtinga (IRB):

1) Osnovni pristup zasnovan na internom rejtingu (FIRB) - banke koriste sopstvene procene verovatnoće neizmirenja obaveza dok procene ostalih parametara - određuje supervizor.
2) Napredni pristup zasnovan na internom rejtingu (AIRB) - banke koriste sopstvene procene za sve komponente rizika kao i faktore konverzije.

1.1.1.1. Utvrđivanje adekvatnog kapitala
Definicija adekvatnog kapitala ustanovljena Prvim Bazelskim sporazumom iz 1988. godine i naknadnim dopunama ostao je isti, s tim što se Bazelom II uvodi još jedan nivo kapitala – Tier 3
(dodatni kapital II). Njega čini kratkoročni subordinirani dug koji pokriva tržiš ni rizik. Ovaj nivo kapitala banke mogu koristiti za pokriće tržišnog rizika, samo ako su ispunjeni sledeći uslovi:
-

banke su ovlašćene da koriste Tier 3 kapital za pokriće tržišnih rizika definisanih standardizovanom metodom merenja rizika,

-

Tier 3 je ograničen na 250% od Tier 1 kapitala, koji se zahtijeva za pokriće tržišnih rizika, -

elementi Tier 2 mogu zamjeniti Tier 3 do 250%,

33

-

Tier 3 se koristi samo za pokriće tržišnog rizika i on zajedno sa Tier 2 ne bi trebao preći ukupan Tier 1.

Da bi kratkoročni subordinirani dug ušao u Tier 3, on ako bude potrebe treba da postane sastavni dio bančinog permanentnog kapitala i da bude na raspolaganju da amortizuje gubitke u slučaju insolventnosti banke. Stoga, mora zadovoljiti uslove:


neosiguranost, subordiniranost i potpuna uplaćenost,



ročnost mu je najmanje 2 godine,



nije otplativ prije ugovorenog roka dospjeća, i



podleže klauzuli da ni kamata ni glavnica ne mogu bit i isplaćene (čak ni u roku dospeća) ako ta otplata doprinosi padu kapitala ispod minimalnih zahteva.

Formula za izračunavanje adekvatnog kapitala ima sledeći oblik:
Osnovni kapital (Tier 1)  dodatni kapital I (Tier 2)  dodatni kapital II (Tier 3)
 8%
Rizikom ponderisana aktiva  (kapita ln i zahtjev za tržišni rizik  12,5)

34

1.1.1.2. Kreditni rizik
Kreditni

rizik

predstavlja

rizik

neizvršenja obaveza po osnovu duga, tj. neplaćanje kamate i glavnice od strane dužnika. On predstavlja najvažniji rizik sa kojim se banka suočava, jer neispunjavanje obaveza od strane klijenata može dovesti banku u nezavidan položaj. Na grafiku su prikazani svi elementi kreditnog rizika, bilo da su oni vezani za komercijalno poslovanje ili su proizašli iz investicionih aktivnosti banke. Sa grafika možemo zaključiti da je merenje kreditnog rizika veoma kompleksno i da zahteva posebnu pažnju odgovornih lica u banci.

Grafik II-2: Elementi kreditnog rizika13

Banke na raspolaganju imaju dva pristupa merenju kreditnog rizika:
(1) Standardizovani pristup – pondere kreditnog rizika aktive banaka procenjuju eksterne agencije za kreditni rejting. Da bi se ti ponderi koristili, agencije moraju da ispunjavaju sledeće uslove koje postavljaju supervizori: objektivnost, nezavisnost, transparentnost, objelodanjivanje informacija o samom postupku ocjenjivanja, resursi koje koristi i kredibilitet. Bazelskim sporazumom utvrđeni su i standardi ublažavanja kreditnog rizika.
Postoji više tehnika i njihovih instrumenata, od kojih su najznačajniji:

(2) Pristup zasnovan na internim rejtinzima (IRB modeli) – ispunjavajući određeni minimum uslova i zahtjeva za objelodanjivanjem, banke koje dobiju dozvolu supervizora

13

Đ.Đukić, V.Bjelica i Ž.Ristić, „Bankarstvo“, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., str.29.

35

za korišćenje IRB modela, mogu koristiti interne ocjene komponenti rizika u utvrđivanju kapitalnih zahtjeva. Komponente rizika uključuju:


vjerovatnoću neplaćanja (Probability of Default – PD) – osnovni pojam na koji je skoncentrisan model IRB. Unutrašnje mjere kreditnog rizika baziraju se na procjeni rizičnih karakteristika kako dužnika tako i transakcije,



gubitak u slučaju neplaćanja (Loss Given Default – LGD) – predstavlja tačno izračunat iznos gubitka banke u slučaju neizvršenja plaćanja i izražava se u procentima od izloženosti banke,



izloženost u trenutku neplaćanja (Exposure at Default – EAD) – stvarni gubitak banke i on je izvjestan u samom roku dospjeća, i



rok dospjeća (Maturity – M).

Ova četiri elementa (PD, LGD, EAD i M) čine osnovne ulazne veličine IRB modela.
Kombinuju se u cilju izračunavanja očekivanog gubitka i predstavljaju osnovu izračunavanja zahteva za kapitalom prilikom određivanja adekvatnog kapitala.
Za svaku klasu aktive, po IRB modelu postoje tri ključna elementa:
-

komponente rizika – ocjene parametara rizika,

-

funkcije pondera rizika – način transformacije komponenata rizika u rizično ponderisanu aktivu, i

-

minimum zahtjeva – minimum standarda potrebnih za korišćenje IRB modela.

36

1.1.1.3. Operativni rizik

Operativni rizik predstavlja rizik od gubitka koji proističe iz neadekvatnih ili pogrešnih internih procesa, ljudi i sistema, ili iz spoljnih događaja.14 U praksi postoje tri metoda za računanje terećenja kapitala za operativni rizik:

Pristup osnovnog indikatora – po ovom pristupu kapital za operativni rizik jednak je proseku prethodne tri godine u fiksnom procentu (označen alfa - )

Grafik II-3: Elementi operativnog rizika15

alfa) od pozitivnog godišnjeg bruto prihoda.16
Ukoliko je bruto godišnji prihod negativan isključuje se iz računanja proseka. Računanje kapitala možemo predstaviti formulom:
K BIA 

Gl1... n   n gdje su: KBIA – iznos kapitala po osnovnom indikatoru,
Gl – godišnji bruto prihod, n – broj od prethodne tri godine, u kojima je prihod pozitivan, i
 - 15%, definisano od strane Bazelskog komiteta.

14

Ovom definicijom uključen je zakonski rizik, ali su isključeni strateški i reputacioni rizik.
Đ.Đukić, V.Bjelica i Ž.Ristić, „Bankarstvo“, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.,str.46.
16
Bruto prihod predstavlja neto prihod od kamate uvećan za nekamatni prihod.

15

37

1.1.1.4. Tržišni rizik

Tržišni rizik predstavlja rizik gubitaka u bilansnim i vanbilansnim pozicijama, kao posledica kretanja tržišnih cena. U ovu grupu spadaju:
-

rizik kamatne stope

-

rizik vlasničkih uloga u trgovinskoj knjizi -

devizni rizik i

-

robni rizik.
Grafik II-4: Elementi tržišnog rizika17

Za izračunavanje adekvatnog iznosa kapitala koji će pokriti izloženost tržišnom riziku koriste se dva metoda:
1) standardizovani metod – koristi gradivni blok pristup18 u kojem se specifični i opšti tržišni rizik razmatraju posebno, i
2) metod internih modela – koji meri izloženost opštem tržišnom riziku, dok se specifični rizik meri posebnim sistemima merenja kreditnog rizika.

Sve transakcije, uzimajući u obzir i terminske kupovine i prodaje, moraju biti uključene u računanje adekvatnog kapitala od datuma kada se ušlo u njih. Redovno izveštavanje banaka javlja se periodično (obično kvartalno ).

17
18

Ibid, str.43. eng. building-block

38

1.1.1.5. Standardizovani metod merenja tržišnog rizika
Standardizovani metod razlaže elemente tržišnog rizika na komponente i razmatra ih pojedinačno: 1) kamatni rizik – okvir za merenje rizika držanja ili uzimanja pozicija u dužničkim hartijama od vrednostima (sa fiksnom i promenljivom stopom, kao i instrumente slične njima) sa kamatnom stopom u trgovačkoj knjiz i. Konvertibilne hartije od vrednosti tretiraće se onako kako se sa njima i trguje (ili kao dužničke HoV ili kao vlasnički ulozi).

2) rizik pozicije vlasničkog uloga – računa se minimalni kapital koji pokriva rizik uzimanja ili držanja vlasničkih HoV u trgovačkoj knjizi. To su duge i kratke pozicije u HoV koje imaju tržišno ponašanje slično vlasničkim ulaganjima (obič ne akcije, konvertibilne HoV koje se ponašaju kao vlasničke HoV i komitent da se kupe ili prodaju vlasničke HoV, ali ne i nekonvertibilne preferencijalne akcije). I ovde imamo specifični rizik (bruto pozicija banke
– zbir dugih i kratkih pozicija) i opšti tržišni rizik (neto pozicija – razlika između svih dugih i svih kratkih pozicija

3) devizni rizik – planira minimalni kapital potreban za pokriće rizika holdinga ili uzimanja pozicija u stranim valutama, uključujući i zlato. Zaht ev za kapitalom za devizni rizik računa se u dve faze: a) merenje izloženosti pojedinačne valute, i b) merenje rizika dugih i kratkih pozicija banke u različitim valutama.

4) robni rizik – projektuje minimalni kapital za pokriće rizika držanja ili uzimanja pozicija u robi. Roba predstavlja fizički proizvod kojim se trguje na sekundarnom tržištu
(poljoprivredni proizvodi, minerali, nafta i plemaniti metali). Ukupni robni rizik se sastoji od: osnovnog rizika (rizik promene cene robe), rizika kamatne stope i rizik terminskog gepa19. 19

rizik promene terminske cene nezavisno od kamatne stope

39

1.1.1.6. Pristup internih modela merenja tržišnog rizika
Pored standardizovanog pristupa, banke mogu koristiti i interne modele za merenje tržišnog rizika. Da bi mogle koristiti interne modele, banke moraju imati odobrenje supervizora. Supervizori daju odobrenje ako je:



sistem upravljanja rizikom pouzdan i primenjuje se u kontinuitetu,



banka poseduje adekvatan kadar koji će koristiti te modele,



dokazanost uspešnog merenja rizika korišćenjem tih modela, i



banka redovno obavlja stresne testove20.

Pored opštih uslova, da bi banka koristila interne modele mora da zadovolji dve grupe standarda:
1. kvalitativni standardi i
2. kvantitativni standardi

Prilikom korišćenja internih modela za merenje rizika i ispunjavanje kapitalnih zahteva banke moraju imati rigorozni program stresnog testiranja, kao dopunu internog modela. Stresno testiranje se koristi da bi se identifikovali slučejevi koji mogu izazvati veliki efekat na poslovanje banke. Stresni scenariji treba da pokriju skalu faktora, čiji bi uticaj mogao proizvesti izuzetne dobitke/gubitke u trgovačkim portfoliima. Dva glavna cilja stres testiranja jesu ocena kapaciteta kapitala banke da apsorbuje velike gubitke i identifikovanje akcija koje banka može koristiti da smanji rizik i sačuva kapital. Pored scenarija koje propisuju supervizori, poželjno je i da banke same razvijaju svoje stresne testove.

20

simulacija različitih negativnih scenarija na tržištu i procena sposobnosti banaka da ih izdrže bez neophodne dokapitalizacije 40

1.1.2. Stub 2
Stub 2 uvodi novi pristup upravljanju rizicima i proceni adekvatnosti kapitala od strane banaka i ukazuje na neophodnost primene efikasne supervizije, pri čemu je akcenat na analizi procesa interne procene adekvatnosti kapitala banke. Banke su u obavezi da vrše procenu adekvatnosti kapitala za pokriće svih rizika kojima su u svom poslovanju izložene (kamatni, kreditni, tržišni, operativni rizik), uključujući i rizike koji nisu u potpunosti obuhvaćeni stubom
1. Supervizor treba da analizira i proceni adekvatnost internog procesa utvrđivanja adekvatnosti kapitala banke, radi utvrđivanja da li menadžment banke primenjuje realnu i racionalnu procenu svih rizika i da li je utvrdio adekvatan iznos kapital u odnosu na obim i vrstu svojih poslovnih aktivnosti, koji su izloženi tom riziku. Cilj nadzora supervizora nije samo da banke utvrde adekvatan iznos kapitala, već i da podstakne banke da razvijaju i usavršavaju metode upravljanja rizicima. Od supervizora se očekuje da procene da li banke dobro ocenjuju potrebe za kapitalom u odnosu na izložene rizike i kako intervenišu, ukoliko je to neophodno. To ima za cilj da unapredi dijalog između banaka i supervizora i da u slučaju na stanka nedostataka, hitnom akcijom može da se smanji rizik ili nadoknadi kapital.
Tri glavna područja, koja su posebno interesantna za tretman po Stubu 2 su:
-

rizici razmatrani u Stubu 1, koji nisu u celosti obuhvaćeni (npr. rizik koncentracije kredita21), -

faktori koje Stub 1 nije uzeo u razmatranje (npr. rizik kamatne stope22 u bankarskoj knjizi, poslovni i strateški rizik),

-

eksterni faktori (npr. efekti poslovnog ciklusa).

Sledeći značajan dio Stuba 2 jeste ocjena usklađenosti sa minimalnim standardima i zahtjevima da se objave viši metodi korišćeni u Stubu 1, posebno IRB pristup za kreditni rizik kao i pristupi mjerenju operativnog rizika. Supervizori obezbjeđuju da se ovi zahtjevi ispune i da to bude na trajnoj osnovi.
21

Zahvaljujći jednostavnoj bazi podataka sa odgovarajućim informacijama, banke mogu da analiziraju visinu rizika koncentracije u odnosu na individualne klijente, delatnosti ili geografske regione. Menadžment takodje može da identifikuje u kojoj su meri krediti dati pojedincima podložni istim ekonomskim uticajima.
22
Rizik kamatne stope (engl. interest rate risk) je opasnost od neočekivane promene vrednosti duga zbog promene vrednosti nominalnih kamatnih stopa.

41

1.1.2.1. Četiri principa Stuba 2
Proces supervizije bazira se na sledeća četiri principa čiji je cilj unapređenje internih sistema upravljanja rizicima i kontrole:
(1) Proces interne procene adekvatnosti kapitala 23 (ICAAP): Banke treba da vrše kontinuiranu internu procenu adekvatnosti kapitala u sk ladu sa svojim rizičnim profilom i da na osnovu njega određuju strategiju održavanja potrebnog nivoa kapitala.U ocjeni adekvatnosti kapitala, menadžment banke mora da uzme u obzir fazu poslovnog ciklusa u kojem se banka nalazi. Primarnu odgovornost u obezbjeđivanju adekvatnog kapitala koji će pokriti izloženost riziku snosi menadžment banke. Pet osnovnih dijelova ovog principa su:
 nadzor borda direktora i višeg menadžmenta – menadžment banke je odgovoran za prepoznavanje prirode i nivoa rizika kojima se banka izlaže, kao i za nivo adekvatnog kapitala u odnosu na taj rizik. Oni postavljaju bančin prag tolerancije za rizike. Postavljaju okvir za procenjivanje različitih rizika, razvija sistem povezivanja rizika sa adekvatnim kapitalom, kao i proces monitoringa koji prati proces identifikovanja i ocenjivanja rizika.
 pouzdana ocena kapitala – podrazumeva niz procesa koje banka treba da odradi: banka mora da identifikuje i izveštava o svim materijalnim rizicima, da obezbedi proces povezivanja kapitala sa nivoom rizika, određivanje ciljeva adekvatnosti banke u odnosu na rizik, kao i proces internih kontrola i revizije kako bi se osigurao integritet ukupnog procesa menadžmenta.
 sveobuhvatna procena rizika – svi materijalni rizici kojima ja banka izložena treba da budu uključeni u proces izračunavanja adekvatnog kapitala. Za kreditni rizik, banka mora da ima metodologije za njegovu ocenu, bilo da se radi o izloženosti prema pojedinačnim dužnicima bilo da je u pitanju portfolio. Kreditno ispitivanje treba da pokrije čet iri područja: sisteme rejtinga rizika, analizu portfolia, „sekjuritizaciju”24 i koncentraciju rizika.
Kada je u pitanju operativni rizik, banka treba da razvijeni sopstveni okvir za njegovo

23

Adekvatnost kapitala banke predstavlja sposobnost bake da rizičnu bilansnu i vanbilansnu ativu pokrije sopstvenim kapitalom u oderđenoj meri.
24
Pojam “sekjuritizacija” potiče od engleske reči security koja ima više značenja, a neka od njih su hartija od vrednosti, sigurnost i dr. Sekjuritizacija je postupak pretvaranja bankarskih zajmova u vrednosne papire. Pod sekjuritizacijom kredita podrazumeva se konkretna operacija transformacije bankarskih kredita u obveznice emitovane na bazi tih kredita.

42

upravljanje koji sadrži pristup identifikacije, ocenjivanja, monitoringa i ublažavanja rizika.
Za tržišni rizik bankama se preporučuje korišćenje VAR metodoligije 25 i stresno testiranje.
Osim ovih banke treba da razviju i određene metode za praćenje ostalih vrsta rizika.
 monitoring i izveštavanje – banke treba da imaju adekvatne sisteme za monitoring i izveštavanje, koje će menadžmentu banke omogućiti da ocenjuje trend i nivo rizika i njihov uticaj na kapital, ocenjuje da li banka ima dovoljno kapitala za različite vrste rizika i da ocenjuje buduće potrebe za kapitalom.
 ispitivanje interne kontrole – banka treba periodično da proverava proces upravljanja rizikom kako bi obezbedila integritet, tačnost i prikladnost. Područja kont role su: prikladnost procesa ocene kapitala u odnosu na obim aktivnosti, identifikovanje izloženosti i koncentracije rizika, tačnost i ko mpletnost podataka u procesu ocene, validnost scenarija korišćenih prilikom ocene, stresno testiranje i analiza pretpostavki.
(2) Proces supervizije (Supervisory Review and Evaluation Process - SREP): Supervizori treba da procenjuju ICAAP i strategiju banaka, kao i njihovu sposobnost da nadgledaju i osiguraju usaglašenost sa koeficientom propisanog kapitala. Ukoliko nisu zadovoljni rezultatima ovog procesa, supervizori treba da preduzimaju adekvatne korektivne mere. Supervizori treba redovno da kontrolišu proces kojim banke ispituju svoju adekvatnost kapitala, poziciju rizika, odgovarajuće nivoe kapitala i njegov kvalitet. Takođe, važna je i ocena bančinog internog procesa za ocenu adekvatnosti kapitala. Supervizija banaka može da se ogleda kroz:
 ispitivanje na licu mjesta (inspekcija)
 pregled izveštaja,
 diskusije sa menadžmentom banke,
 ispitivanja izveštaja eksternih revizora26
 periodično izveštavanje.
(3) Kapital iznad minimalnog nivoa: Jedna od novina Bazela II je zaht ev i očekivanje supervizora da banke poseduju kapital iznad minimalnog nivoa (definisanog stubom 1), a koji na pravi način odražava kompleksnost poslovnih aktivnosti banke i dovoljan je za pokriće svih rizika koji iz t ih aktivnosti proističu. Zahtevi za kapitalom iz Stuba 1 dovoljni su
25

VAR (rizikovana vrednost) je industrijski standard za procenu rizika odnosno statistička procena vrednosti, sa datom određenom verovatnoćom, koju bi banka mogla da izgubi na svojim pozicijama u određenom periodu zbog promena na finansijskim tržištima.
26
pod uslovom da su eksterni revizori posebnu pažnju usmjerili na pitanja vezana za kapital.

43

da pokriju neizvesno poslovanje banaka opisano u Stubu 1. Specifične aktivnosti banaka tretiraju se pod Stubom 2. Stub 1 pruža razumnu sigurnost da će bankarski kapital izračunat po njemu pružiti adekvatnu sigurnost i ispuniti minimalne ciljeve. Međutim, postoje određene specifičnosti koje nisu ugrađene u Stub 1, pa supervizori podstiču banke na održavanje kapitala iznad minimalnog nivoa, propisanog u Stubu1. Banke bi kapital trebalo da drže iznad minimuma zbog kombinacije sledećih e lemenata:
 konkurentnost – zbog rangiranja koje vrše priznate rejting agencije, banke nastoje da imaju veću kreditnu sposobnost. Naime, sa postavljenim standardima iz Stuba 1, nivo kreditne sposobnosti banaka biće ispod nivoa kojem banke inače teže. Stoga će banke iz razloga konkurentnosti izabrati da posluju iznad minimuma propisanig u Stubu1.
 koeficient kapitala – zbog raznovrsnog bankarskog poslovanja i svakodnevnih fluktuacija, menjaće se i ukupni koeficient kapitala.
 mobilizacija dodatnog kapitala – dodatni kapital je teško i veoma skupo mobilisati, pogotovo ako su tržišni uslovi nepovoljni i ukoliko je potrebna brza mobilizacija sredstava.
 minimalni standardi kapitala – pad nivoa kapitala ispod minimalnog nivoa predstavlja veliki problem za banku. Banka može ući u sukob sa zakonom ili može dobiti obavezujuće korektivne mere od strane supervizora.
 specifični rizici – mogu se pojaviti specifični rizici kako za pojedinačnu banku, tako i za čitav bankarski sektor, koji nisu predviđeni Stubom 1.
(4) Intervencije supervizora: Supervizori bi trebalo da intervenišu u ranoj fazi u cilju sprečavanja da kapital padne ispod minimalnog nivoa potrebnog da pokrije rizike kojima je banka izložena, kao i da zahtevaju brzu reakciju ukoliko kapital nije na propisanom nivou.
Ukoliko banka ne ispunjava propisane zaht eve, supervizori treba da razmotre odgovarajuće raspoložive opcije. Korektivne akcije mogu uključiti: intenzivniji monitoring banaka, ograničenje plaćanja dividendi, zaht ev banci da implementira plan obnavljanja adekvatnosti kapitala i zahtev za dodatnom mobilizacijom kapitala. Trajno rešenje za bankarsku teškoću nije samo povećanje kapitala. Ali, određene korektivne mere (npr. poboljšenje sistema i kontrola) zahtevaju neophodno vreme za njihovu implementaciju. Stoga, povećanje kapitala predstavlja samo privremenu meru, dok banka ne bude u stanju da u potpunosti samostalno koristi trajne mere za poboljšanje njene pozicije. Ukoliko trajne mere daju rezultate, supervizor može otkloniti uvedene privremene mere za povećanjem kapitala.

44

1.1.3. Stub 3
Stub 3 omogućuje jačanje tržišne discipline kroz zahteve za objavljivanjem relevantnih informacija. Svrha tržišne discipline jeste dopuna minimalnih zahteva za kapitalom (Stub 1) i procesa supervizije (Stub 2). Cilj je da se omogući drugim učesnicima na tržištu da pristupe ključnim informacijama o učesnicima na finansijskom tržištu kao što su informacije koje se odnose na: okvir primene, kapital, izloženost rizicima, proces ocene i upravljanja rizicima i na kraju na samu adekvatnost kapitala banke ili druge institucije u finansijskom sektoru. Na taj način, učesnici na finansijskom tržištu imaju priliku da izvrše sopstvenu analizu poslovanja banke, upravljanja rizicima kojima je banka u svom poslovanju izložena, kao i adekvatnost kapitala banke. Obelodanjivanjem informacija, koji su zasnovani na zajedničkom principu, zanči informisanje tržišta o izloženosti banke rizicima i pruža konzistentan, jasan i razumljiv okvir obelodanjivanja koji doprinosi boljoj uporedivosti. Supervizori imaju širok spektar mera koje mogu koristiti, razlikuju se od zemlje do zemlje i mogu biti “moralno ubjeđivanje”, dijalog sa menadžmentom banke, ukori ili mogu biti i finansijske kazne. Koji metod će biti korišćen zavisi od ozbiljnosti nedostatka obelodanjivanja informacija, pa do zakonskih ovlašćenja koje supervizori posjeduju.
Objavljene informacije ne smeju biti u konfliktu sa računovodstvenim standardima, koji imaju širi obuhvat informacija. Stub 3 je usko formulisao tržišnu disciplinu u vezi objavljivanja relevantnih informacija za adekvatnost kapitala banaka i one ne smiju biti u suprotnosti sa međunarodno prihvaćenim računovodstvenim standardima. Ona objelodanjivanja koja nisu obavezna po računovodstvenim ili drugim standardima i zahtevima, menadžment banke ima mogućnost da kroz Stub 3 te relevantne informacije prikaže kroz druge forme (kroz internet prezentaciju, javne

izveštaje...).

Objavljene

informacije

moraju

imati

karakteristiku

materijalnosti – njihovo izostavljanje ili pogrešno prikazivanje može pogrešno uticati na odluke korisnika koji vrše analizu na osnovu tih informacija, u svrhe donošenja određenih odluka.
Informacije treba da se objavljuju polugodišnje, uz određene izuzetke. Kvalitativne informacije koje uopšte objašnjavaju ciljeve banke, politiku upravljanja rizicima, sistem izveštavanja dovoljno je objaviti jednom godišnje. Ukoliko je povećana osjetljivost banke na rizik, tada je poželjno informacije objavljivati kvartalno. Takođe važno pitanje jeste u kom okviru banke

45

mogu objavljivati svoje vlasničke i poverljive informacije (informacije o proizvodima ili sistemima, informacije o komitentima, o internim aranžmanima, korišćenim metodologijama.. .).
U određenim slučajevima, obelodanjivanje ovih informacija može ozbiljno uzdrmati poziciju banke. U tom slučaju, banka nije u obavezi da objavi te informacije, već da izloži opšte informacije, zajedno sa napomenom da određene informacije nisu objavljene i sa objašnjenjem zašto to nije objavljeno.

1.2. Zaključak o Bazelu II

Sa gledišta banaka, glavna novina koju donose Bazel II standardi jeste promena koncepta regulacije: umesto apriorno zadatog minimalnog kapitala (koeficienta kapitalne adekvatnosti) – bitan postaje proces upravljanja rizikom unutar banke. Za te potrebe se koristi VaR analiza.
Banka se štiti od rizika usklađivanjem visine rizika i visine kapitala i rezervi banke. Ekonomski kapital banke predstavlja razliku VaR i očekivanih gubitaka, za koje se podrazumjeva u okviru
Bazela II da su ugrađeni u cijenu proizvoda (kredita) koje banka izdaje. Basel II definiše tri vrste rizika: tržišni, kreditni i operativni. Za svaki od njih banka je u obavezi da izračunava odgovarajući VaR i da određuje odgovarajući kapital. Bankama se omogućava da, pored klasičnog (standardizovanog) pristupa, razviju i ko riste sopstvene (interne) modele za izračunavanje potreba za kapitalom. Ta promjena omogućava bankama da prave razliku između transakcija visokog i niskog rizika i da određuju adekvatnost kapitala na osnovu rizika svake pojedinačne transakcije. Da bi ova prednost Bazel II standarda bila iskorišćena u svakom pojedinačnom slučaju potrebno je razviti modele kojima će se mjeriti doprinos svake pojedinačne transakcije ukupnom riziku banke.
Bazel II upućuje banke na praćenje odnosa rizika i prinosa. Kada banke stvore mogućnosti da svakoj pojedinačnoj transakciji odrede VaR-om izmjereni rizik, biće u mogućnosti da definišu i nivo potrebnog kapitala. Sledeća važna upotreba VaR jeste određivanje očekivanog prinosa za dati rizik. Na osnovu toga, banke mogu da odaberu najprofitabilnije proizvode i grane bankarstva na osnovu odnosa očekivanog prinosa i rizika, kao i najbolji način za određivanje cijene proizvoda. Takođe, ovaj pristup omogućava bankama mogućnost izbora adekvatnih tehnika za smanjivanje rizika.

46

S obzirom na ispunjavanje propisanih standarda FED je donio FDICIA27 kojom se banke razvrstavaju u određene grupe u odnosu na iznos adekvatnog kapitala:

Koeficient adekvatnosti kapitala

Kategorija
Dobro
k apitalizovane
Adekvatno
k apitalizovane

Koeficient adekvatnosti Tier 1

Leverag e racio
Tier 1

10%

&

6%

&

&

4%

&

/

5%

8%

Obavezna pravila

4%

Podkapitalizovane

Similar Documents

Free Essay

Vanjska (Spoljna) Trgovina I Poslovanje - Skripta - Seminarski, Diplomski, Maturski Radovi

...I. DIO: UVOD U EKONOMIKU I ORGANIZACIJU VT 1. VANJSKA TRGOVINA I VANJSKOTRGOVINSKO POSLOVANJE 1.1. POJAM VANJSKE TRGOVINE I VANJSKOTRGOVINSKOG POSLOVANJA VANJSKA TRGOVINA je gospodarska djelatnost koja obuhvaća razmjenu roba i usluga sa inozemstvom, tj. ukupnu razmjenu materijalnih i nematerijalnih dobara između zemalja. To je ukupnost razmjene jedne zemlje s drugom. U užem smislu vanjska trgovina obuhvaća samo promet robe između gospodarskih subjekata iz različitih zemalja, pa je predmet vanjskotrgovinske razmjene samo ona roba koja prelazi državnu granicu, odnosno carinsku crtu jedne ili više zemalja. U širem smislu vanjska trgovina, uz međunarodnu robnu razmjenu, obuhvaća i razmjena gospodarskih usluga, promet kapitala i ljudi (turizam) i prijenos vijesti (npr. poštanski promet). MEĐUNARODNA TRGOVINA je ukupan opseg razmjene između zemalja cijelog svijeta, odnosno ukupnost razmjene na globalnom tržištu. VT se razvila usporedo s razvojem proizvodnih snaga pojedinih zemalja i porastom životnog standarda – postala je društveno nužna neovisno o društvenom, političkom ili gospodarskom uređenju država. VT uključuje i obavljanje različitih usluga prema nalogu i za račun inozemnih poslovnih partnera: skladišne usluge, bankarske, špediterske, transportne, turističke… POSLOVI VT PROMETA predstavljaju sveukupnost razmjene roba i usluga s inozemstvom. UNUTARNJA TRGOVINA uvjetovala......

Words: 23909 - Pages: 96