Sunce jos nije ni izaslo, a sat je vec zazvonio, tog jutra ustala je nervozna i nadrkana po obicaju. U sustini nisi joj mogao puno zameriti (da je ona normalna osoba, ali nije), svaki dan se buditi u tom jebenom blatu i ici na taj jebeni bus i slusati majmune kako se seljace od rane zore, pa recimo da neki ljudi mogu da popizde od takvih rituala svakog radnog dana.
Skocila je iz kreveta i pogledala na sat, bilo je 10 do 7, u picku materinu, jos pet minuta. Stigla je samo da se obuce, opere zube, pokupi torbu i izjuri napolje na hladnocu, ustajanje na vreme i elegantno razbudjivanje uz kafu je bilo nesto sto odavno nije iskusila. Nervozna, nervozna, nervozna zurila je na autobus, nije se umila, nije se ni ocesljala, ali to nije bio pravi povod njene nervoze, ne ne, u zadnje vreme ionako praktikuje da preskoci te dve stvari. Pravi povod nije bio ni to sto mora odmah iz kreveta na hladnocu, ni to sto vec mesecima nije doruckovala, ni to sto zna kakva proseravanja je cekaju u busu. Ne, pravi povod njene nervoze je bio ona sama. Nervozna i besna sto se svaki dan budi u ovoj kozi ljudskog bica, sto je zarobljena tu gde je i sto nista ne moze da uradi po tom pitanju, skoro nista.
Utrcala je u bus i vrata su se zatvorila odmah iza nje. Posto je jos uvek bio mrak, svetla u busu su bila upaljena, sto je njenim krmeljavim-polu otvorenim ocima jako smetalo. Izgledala je uzasno, njena crna bujna kosa bila je kao da si je grabljama cesljao, njene krmeljave oci, u nekoj drugoj prilici – plave, lepe i opijajuce, sada jos uz podocnjake, licile su na oci zombija iz niskobudzetnih horor filmova. Na sebi je imala bele skejterske patike (koje je po svoj prilici kupila u Madness-u), pijacne farmerke blago pocepane na levom kolenu, sto se jedva primeti, ali dovoljno da je zimski vetar isiba po kolenu kad izadje iz busa. Crni duks sa kapuljacom i markom “Fubu” i zimska perjana jakna ucinili su je da izgleda kao najveca klosarka, sto nju nije mnogo uzrujavalo. Bila je pravi, kako bi to amerikanci rekli, freak.
Pognula je glavu dole, nabila kapuljacu i gledala u blatnjav pod, kako mrazim ovo usrano selo, nije se usudjivala da odmah pogleda lica lokalnih seljaka koji su vec krenuli svoje seljacke sprdnje na racun jedni drugih, plaseci se ako ih pogleda da ce momentalno dobiti nervni slom. Kada ih je konacno pogledala pokajala se sto jeste, zasto ne crknem, ne, zasto oni ne pocrkaju, bile su to uglavnom seljacine, vise manje njenih godina, sa svojim glupim facama i glupim primitivnim akcentom. Gledala ih je sa prezirom, bio je tu Rale smarac – kako taj decko ume da smara sa svojim “forama”, nazovimo ih, Muta serator – nemas ‘leba kuci, al’ bitno da si uzeo najnoviju Nokiu, Ogi paljevina – mislis da si faca a, pa ti si go kurac, majmuncino glupa, i dosta drugih likova koji su joj podjednako isli na zivce. A onda je shvatila i da je on tu… Da tako je i on je bio tu, kao i svako jutro i svaki dan i svako vece, od njega se nije moglo pobeci, ne nikako.
Dzoni je stajao u zadnjem delu autobusa drzeci se za drsku i gledajuci kroz prozor tmurne prizore njiva i blata u kome zive. Kada je shvatila da je tu malo se nasmejala, kako je mogla cak i za trenutak da pomisli da nece biti tu. On se uvek nadje tu negde taman kada ona pomisli da je malo slobodna, medjutim nisu progovorili ni rec, izgleda da Dzoni nije video Tinu da je usla s njim u autobus, kao sto ni ona nije primetila njega.