Čačak i zašto tito nije došao
Čiko, je li sav ovaj lebac tvoj, žarko jokanpović, funkcioner fluidne nove demokratije i petre prličko
Božidarka frajt i epski kič, pet plus profesorko

Ako je bilo kasnije dosadni zbiog ponavljanja, ne znači da asew nije dewilo
Vitomil zupan
Priča o lažovima kji su tvrdili da su preživeli kadinjaču
Više su filmovi naškodili, na duži rok, nego što su popularisali. Dsok su deca mala , verovalo se, kada porastu, delobvalo je smešno

Boris buyancic. postao gradonačelnik Zagreba nakon prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj 1990. godine, na kojima je podržavao Hrvatsku demokratsku zajednicu.

Ivana
Niko nije omalovažavao, 24. septembra, na dan oslobođenja Užica bile su priredbe
Išli smo peške na Kasdinjaču, bila sam peti razred, gopre su osmaci uleteli u autobuse koji su nas čekali za povratak, a mi smo morali peške i da se vratimo, pa smo se izgubili u šumi, jedva su nas našli
Uvek je išao marš na kadinjaču, sve se doživljavalo sa puno piojeteta , puno ponosa, mi prva slobodna teritorija
Na zgradi je pisalo ogromnim slovima Tito je naš, bila dsam ponosna jer je na mojoj terasi stajalo slovo O
To je stvarno bilo Titovo Užice
Svake godine je dolazilo pola Beograda, horovi, glumci, muzičari, balerine, televizija je uvek prenosila, balerine
Znam da je bilo raznih priča, moj deda je govorio da su njega mobilisale sve vojske koje su naišle, na zamerku posle rata da je bio u četnicima odgovarao je da je bio 15 dana, kao i u partizanima, oba putza bez svoje vcolje
Mojoj drugarici je deda bio trgovac koji je obešen posle rata na trgu, ona sigurno ima različitih sećanja
Od rođenja smo pumpani pričom o Kadinjači, svi smo to voleli
Kolektivno pamćenje je pozitivno, dalo je to značaj Užicui i popnos
Niko nije imao od gradova u unutrašnjosti tako ogromnu priredbu

Debljović Milorad, penzioner
Došao u Užice kao mlad, učestvovao 1955 u asfaltiranju glavne ulice, pokrivanju kaldrme asfaltom
Žena ima imanje na 300 metara od spomenika na Kadinjači, svake godine učestvovao na manifestacijama
Spomen obeležje se uređivalo 1979, Tito je dolazio i govorio, to mu je bio jedan od poslednjih nastupa
Moja firma je gradila česmu na Kadinjači
Osećao sam da je Užička republioka bila simbol, gde god sam išao znala je cela Jugoslavija za nju, bio je ponos reći da si iz Užica
1961 završen je Trg partizana, bila je velika proslava
Doživeo sam razvoj grada uživo, urbanizaciju, doseljavanje ljudi, razvoj privrede

Ko zna šta je sve bilo, pričaju sada svašta

Za nas starije, članove partije, a bio sam član, mada ne neki zadrti, bilo je zaprepašćenje kada je počelo negiranje svega, bio sam zaprepašćen kada sam saznao da je spomenik oboren i sklonjen, to je veliko ponižavanje ličnosti koja je odigrala neku ulogu
Ne treba unuštavati epohe, ispada da nemam o nikakvu istoruiju, prvo su posle rata brisali tragove prošlosti iz doba kralja, onda su počeli da brišu tragove onoga što je bilo posle, pa šta će uopšte ostati

Zakon o rehabilitaciji, moj utisak je da se hoće da se izravna sve, da se kaže da su bili isto komunizam i fašizam. Jesu četnici krenuli kao antifašisti, a da sui ubijali i jedni i drugi činjenica je, i ovde u Užicu, ali sve se sada sručilo na omuniste, drugi se ne pominju

Neka živi sve kao istorijski događaji, a ne sada da se unuci onih koji su ratovali i danas oko toga raspravljaju

Ужичка република је назив прве ослобођене територије у Европи окупираној од стране нациста. То је била просоцијалистичка држава у западној Србији и, делимично, источној Босни под влашћу југословенских партизана, створена у току 1941. године за време Другог светског рата. У суштини, једина веза Ужичке Републике са државношћу је била организована власт на привремено ослобођеној територији. Ужичка Република није имала сталне границе, већ су се оне мењале готово свакодневно са сваком офанзивом партизана на једној и окупатора на другој страни, а отприлике су заузимале подручје од река Дрине на западу Западне Мораве на истоку и од река Скрапежа на северу до Увца на југу. Држава је трајала 73 дана, а потом је пала y руке Вермахта, док су се партизани повукли ка Санџаку.

Приликом повлачења преко Златибора, у новембру и децембру 1941. године, пратиле су их немачке јединице, које су тада, чинећи ужасан злочин над рањеницима и златиборским цивилним становништвом, стрељале осам бораца Друге чачанске партизанске чете, пет бораца Шесте ибарске партизанске чете, осамнаест бораца Тамнавског партизанског батаљона, као и 41 цивилна мештанина Златибора. У партизанској болници која се налазила на Златибору Немци су стрељали седамнаест рањеника, бораца Ужичког НОП одреда, шест цивила из ужичког краја, четрнаест рањеника из Чачанског НОП одреда и једног цивила из чачанског краја, једног рањеника из Посавског НОП одреда, три рањеника из Ваљевског НОП одреда, по једног рањеника из Копаоничког и Мачванског НОП одреда, два рањеника из Шумадијског НОП одреда, два из Космајског НОП одреда, једног из Крагујевачког НОП одреда и четворицу других бораца рањеника.

Ужичка република“ је назив југословенског партизанског филма из 1974, који прати настанак и пад Ужичке републике и љубавну везу између шпанског добровољца Боре и учитељице Наде. 1976. је емитована мини серија „Ужичка република“ од пет епизода са материјалом који је избачен из филма због предугог трајања. Неколико месеци након што је Вермахт приморао југословенску краљевску војску на капитулацију у Априлском рату, Боро, шпански борац и прекаљени комуниста, добије задатак да организује устанак у западној Србији. Организовани отпор се претвара у масовни устанак против окупаторских снага. Партизани, предвођени Комунистичком партијом Југославије успевају да истерају Немце са велике територије која ће касније постати позната под именом Ужичка република. Народ се окупља око партизана и убрзо су ослобођени Бајина Башта, Пожега, Ужице, Чачак. Врховни штаб партизанске војске долази на ослобођену територију. Међутим, снаге одане краљу Петру II имају другачије планове. За разлику од већине југословенских ратних драма, овај филм има више политички него акциони сценарио. Он приказује савез између партизана и четника и постепен разлаз када четници одлучују да помогну Немцима да зауставе ширење комунизма пре него да ослободе своју отаџбину.
Филм садржи неколико спектакуларних акционих сцена смештених на различитим местима. Неке борбе су на нивоу заседа са малим бројем војника, затим коњички јуриш сличан ономе из филма битка на Неретви и коначно велики финални немачки јуриш на Ужице који је укључивао десетине тенкова и авиона уз доста спектакуларних експлозија. Филм такође садржи и бројне сцена масакара и брифинга уз нарацију, који се често пребацују са играног на „документарни материјал“. Међутим, већина ових сцена није прави документарни материјал, већ црно-бели снимак истих глумаца који смањују вредност сцена у којима су кориштени.
Божидарка Фрајт – Нада, Аљоша Вучковић, Раде Шербеџија - мајор Коста Барац, Марко Николић, Бранко Милићевић - Миша , Петар Прличко - пекар Пера, Ружица Сокић – Мира, Мија Алексић - мајстор Тоза, Жарко Јокановић - дечак са хлебом

О ФИЛМУ ''УЖИЧКА РЕПУБЛИКА''

2009 Милослав Самарџић мада се професионално бавим фалсификатима комунистичке историје - ипак сам био изненађен дубином до које то може да иде.
Најпре сам погледао кадрове са седнице неког комитета Комунистичке партије у једном селу крај Ужица. Председавајући рече да се народ у целој Југославији одазвао позиву КП на устанак и да партизани свугде нападају окупаторе.

Као прво, партизани тада нису имали топове. Прва два топа дали су им четници, Уз два топа четници су им дали и људство које зна да рукује са њима.
Ужице је било једино веће место у Србији из којег су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. године. Разлог је био тај, што се налазило на рубу немачке окупационе зоне, па је зато било најугроженије од устаничке акције. У Историјском архиву Ужица, сачувана је серија фотографија које су овековечиле догађаје од 21. септембра 1941.На снимцима се јасно види како Пећанчеви четници, на челу са војводом Радомиром Ђекићем, улазе у град, док истовремено последња колона Немаца, на бициклама, мирно креће према Пожеги.Маса народа изашла је да поздрави одлазак Немаца и долазак четника.
Партизанске јединице, бројне свега 216 људи, спуштају се у Ужице 24. септембра. Стрељају начелника Ужичког среза Јована Алексића и још неке чиновнике, плене 60 милиона динара из филијале Народне банке, преузимају фабрику оружја, постављају нову општинску управу, а вођа женске омладине, Вита Гутман, у хотелу ''Палас'' формира Клуб слободне љубави.

Сутрадан, командант Ужичког партизанског одреда, учитељ Душан Јерковић, на збору грађана чита наредбу број 1: ''Грађанство од овога момената сматра се мобилисаним и за неодазивање позиву Штаба одговараће пред ратним законима''. Пет дана касније, Јерковић издаје наредбу о мобилизацији мушкараца старости од 18 до 40 година. Најзад, 1. октобра, он издаје следећи проглас: ''Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља''.
Ускоро у град долазе све комунистичке структуре, чиме борба против ''издајника народа'' добија нови замах. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову.

aman čoveče to je film

Mislim da stvarno mržnja autora teksta prema antifašističkoj borbi partizana prevazilazi granice dobrog ukusa. Nesporno je da su te prve godine rata, sve negde do proleća-leta 1942 godine ćetnici sporadično učestvovali u borbama protiv nemaca i ustaša,

45 godina smo slusali propagandne gluposti od strane komunista, a sad moramo da slusamo, ovakve gluposti, mada chini mi se da cu chetnichki kvazi istorichari jos gori od komunistichkih, iz jednog prostog razloga, komunisti su ih pobedili..

непосредним извршиоцем Павловићевог убиства, Виданом Мићићем?
ГАВРИЛОВИЋ:

6.06.2011 Tanjug
Promocijom knjige "Užička republika oaza slobode", autora Jovana Radovanovića, u izdanju Narodnog muzeja, beogradskog "Sanimeksa" i ART plusa, u Užicu su počele manifestacije posvećene 70. godišnjici Užičke republike.Užička republika je 1941. godine bila prva oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi, formirana tokom septembra iste godine da bi posle 73 dana i borbe na Kadinjači, u kojoj je stradao skoro ceo Radnički bataljon, pala u ruke Vermahta, posle povlačenja partizana prema Sandžaku. Na promociji ove knjige u Skupštini grada Užica, dr Venceslav Glišić, istoričar , rekao je večeras da istorija Užicke republike nije nikada do kraja otkrivena, ukazujući na problem nedostatka pisanih izvora. "Istorija Užičke republike uglavnom se pisala na osnovu izjava aktera događaja iz tog vremena, o kojima su sukobljene strane imale svoju istinu", naglasio je Glišić. Uz konstataciju da nema "novih istina" o Užičkoj republici, već samo različite interpretacije, Glišić je rekao da je Radovanovićeva knjiga nastala kombinacijom autorovih ranijih radova o ovoj temi i saznanjima do kojih su došli drugi autori i istoričari.

Konstataciju da je u našoj zemlji opao interes za događaje u oslobodilačkom ratu i Užičkoj republici, Glišić je ilustrovao podatkom da je prva Radovanovićeva knjiga o ovoj temi 1961. godine štampana u 10.000 primeraka, drugo izdanje 1972. u 16.000 primerka, dok je najnovija knjiga ovog autora štampana u svega 300 primeraka. Jovan Radovanović, učesnik Narodnooslobodilačkog rata, pukovnik u penziji, novinar i publicista, autor je tridesetak istraživačko-publicističkih knjiga, a za svoj rad dobio je više nagrada i priznanja.

Užička Republika Režija: Živorad (Žika) Mitrović Kratak sadržaj: Španski borac, prekaljeni komunista, dobije zadatak da organizuje ustanak u zapadnoj Srbiji. Narod se okuplja oko partizana i ubrzo su oslobođeni Bajina Bašta, Požega, Užice, Čačak... Vrhovni štab partizanske vojske dolazi na slobodnu teritoriju. Uprkos napadima Nemaca, Užička Republika živi. Neprijatelj započinje veliku ofanzivu protiv slobodne teritorije. Na Kadinjači, radnici fabrike sa slobodne teritorije, telima i puškama, odupiru se silovitom napadu. Nemci do poslednjeg uništavaju hrabri odred. Evakuišući bolnicu i izbeglice iz Užica, omladinci na zidovima kuća ostavljaju poruku: "Mi ćemo se vratiti". Scenario: Arsen Diklić, Ana Marija Car, Živorad (Žika) Mitrović Trajanje: 170 minuta Prvo prikazivanje: 10.7.1974.

24. 09. 2011.
Od 24. septembra pa sve do 29. novembra 1941. godine trajala je Užička republika, prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi. Za današnju Srbiju ova činjenica izgleda nije mnogo važna pošto će 70 godina Užičke republike biti obeleženo skromno.Do kraja godine u Muzeju će konačno osvanuti postavka Užička republika, u kojoj će biti zastupljeni i partizanski i ravnogorski pokret. Nikola Gogić, direktor muzeja, rekao je za B92 da je žalosno što značajni jubilej u borbi protiv fašizma i značaj prve slobodne teritorije, država Srbija nije iskoristila za okupljanje bivših saveznika, a posebno turista iz zemlje i inostranstva. "I da se napravi akademija i da se napravi parada, ovde, vojnih jednica, jer ovde je bila parada, pored Moskve i Kujbiševa, jedno je u Užicu 41. godine bila vojna parada. I niz drugih manifestacija, da jednostavno kažemo ovom svetu da smo mi bili ona snaga, koja je pobeđivala fašiste", kaže Gogić. I dok je u vreme socijalističke Jugoslavije svaki jubilej Užičke republike obeležavan posebnim programom na glavnom gradskom trgu pred spomenikom Tita, to je sada prošlost. Njegova bista odavno je sklonjena i sada je pored muzeja, a grad je iz svog naziva izbrisao Titovo ime.

Slavko Vukosavljević KADINJAČA
Komandantovu pogledaj ruku -pod njom bataljon i ceo breg; sve bliže, sve jače topovi tuku i tiho, tiho pada sneg.
Rođena zemljo, jesi li znala- tu je pogin'o bataljon ceo;crvena krv je procvetala kroz snežni pokrov, hladan i beo. Noću je i to zavej'o vetar.Ipak, na jugu vojska korača:Pao je četrnaesti kilometar,al' nikad neće - Kadinjača!

Cena aranžmana se formira u zavisnosti od veličine grupe i datuma
Vaš Amigo travel. 70 godina Užičke republike
Oni koji misle da se brisanjem datuma ili uklanjanjem spomenika može izbrisati istorija i praviti neka nova čine nasilje nad istorijom, svojom prošlosti i svojim precima. Očito su sada potomci jednih predaka jači i glasniji. Revizija istorije je na delu i to je opštepoznata stvar i opšteraširena pojava na prostorima bivše SFRJ.
Ne damo da se prošlost zaboravi, hoćemo da Užička republika opet i kod novih generacija postane simbol. Zato u ovaj program uključujemo paket sadržaja iz tog vremena: obilazak Titovog spomenika (jeste sklonjen iza zgrade muzeja, ali svemu odoleva), Memorijalnog kompleksa na Kadinjači, posetu onome što je ostalo u Muzeju ustanka (sprema se nova muzejska postavka) i trezorima gde je bila partizanska fabrika oružja.

Užička republika food and catering, naruči picu preko fejsbuka, kadinjača I titova bista u reklami

B92 Nakon dve decenije pauze, prošle godine je ponovo pokrenuta tradicionalna biciklistička trka stazama Užičke republike., mladi biciklisti, koji voze u tu čast, praktično slabo znaju šta o tom periodu:
Čuvena je po tome, dok su trajali ratovi mi smo ovde bili u miru.Pa zato što su se u njoj događali ratovi, ne znam ni ja.Stariji Užičani o tom, a posebno socijalističkom periodu znaju mnogo više, ali i oni u svakodnevnoj komunikaciji svoj grad više ne nazivaju Titovim:
Ono je Titovo bilo i prošlo. Novo vreme dolazi i novi ljudi i novo sve. Nova vlada, novo društvo i tako to mora da bude.
Do kraja godine u Muzeju će konačno osvanuti postavka Užička republika, u kojoj će za razliku od perioda u socijalizmu, biti zastupljeni i partizanski i ravnogorski pokret.

Nikola Gogić, direktor muzeja, kaže da je žalosno što značajni jubilej u borbi protiv fašizma i značaj prve slobodne teritorije, država Srbija nije iskoristila za okupljanje bivših saveznika, a posebno turista iz zemlje i inostranstva.

Ucio sam istoriju u osnovnoj skoli "Dusan Jerkovic" u Uzicu,direktorka nam bila Pinja Penezic,rodjena sestra Slobodana penezica-Krcuna. Medjutim kao insajder u to vreme (1966) imao sam prilike da cujem o stravicnoj eksploziji u fabrici oruzija u ilegalnoj fabrici u pocini nedaleko od gradskog muzeja. o tome se ne prica. i naravno, o stradanju uzickog bataljona na Kadinjaci koji je kupovao vreme za bekstvo Vrhovnog staba.najposle o ostavbljenoj bolnici na Belim Vodama i ranjenicima koji su masakrirani jer su bili prepusteni od strane Vrhovnog staba, kojeg je interesovala iskljucivo bezanija.Pitajte bivse partizane koji su jos u zivotu.

Inače, tih mesec dana Užica pod upravom komunista je mesec dana najcrnje staljinističke diktature, masovnih ubistava svih "ideoloških protivnika" a po doktrini surovog zatiranja svega što ima ikakve veze sa prethodnim političkim i ekonomskim poretkom sovjetske oktobarske revolucije koju su naši komunisti, školovani na sovjetskim kursevima za agente i sabotere, slepo sledili.
Takozvana Užička Republika je vreme najcrnjeg terora, slavljenja Staljina, bratoubilaštva i ludila. Ne ponovilo se.

Vikipedija
Užička republika je naziv za veliki partizanski slobodni teritorij, nastao 1941., nakon što su nacisti okupirali Jugoslaviju. To je bila država socijalističkoga usmjerenja u zapadnoj Srbiji i, djelomično, istočnoj Bosni pod vlašću jugoslavenskih partizana, stvorena tijekom 1941. godine. U biti, jedina veza Užičke republike s državnošću bila je organizirana vlast na privremeno oslobođenom području. Užička republika nije imala stalne granice, već su se one mijenjale gotovo svakodnevno sa svakim pokretom partizana na jednoj i okupatora na drugoj strani, a otprilike su zauzimale područje od rijeka Drine na zapadu Zapadne Morave na istoku i od rijeke Skrapeža na sjeveru do Uvca na jugu. Država je trajala samo 67 dana, od 24. rujna do 29. studenoga 1941., a potom je pala u ruke njemačkog Wehrmachta i četnika, dok su se partizani povukli prema Sandžaku.Prilikom povlačenja preko Zlatibora, u studenom i prosincu 1941. godine, pratile su ih njemačke jedinice, koje su tada strijeljale osam boraca Druge čačanske partizanske čete, pet boraca Šeste ibarske partizanske čete, osamnaest boraca Tamnavskog partizanskog bataljuna, kao i 41 civilnu osobu sa Zlatibora. U partizanskoj bolnici koja se nalazila na Zlatiboru Nijemci su strijeljali sedamnaest ranjenika, boraca Užičkog odreda, šest civila iz užičkog kraja, četrnaest ranjenika iz Čačanskog odreda, jednog civila iz čačanskog kraja, jednog ranjenika iz Posavskog odreda, tri ranjenika iz Valjevskog odreda, po jednog ranjenika iz Kopaoničkog i Mačvanskog odreda, dva ranjenika iz Šumadijskog odreda, dva iz Kosmajskog odreda, jednog iz Kragujevačkog odreda i četvoricu drugih boraca ranjenika.

Živojin Pavlović knjiga Slobodana Gavrilovica o Zivojinu Pavlovicu1 skrivenog i sakrivanog, potiskivanog u zaborav ili u "negativno pamcenje"
Po misljenju Nebojse Popova, Mi imamo falsifikovanu politicku istoriju, nekad su to bile dinasticke istorije, potom partijske, a sad imamo krajnje improvizovanu istoriju.

Pavlovic je rodjen 1898. u selu Musvete, opstina Cajetina; bio clan KPJ i KP Francuske. Njegovo najvaznije delo Bilans sovjetskog termidora - prikaz i otkrica o delatnosti i organizaciji staljinskog terora objavljeno je prvi put u Beogradu 1940. i odmah je zabranjeno i u samoj stampariji zaplenjeno, a autora su se dokopale vlasti u "Uzickoj republici" i, posle torture - streljali pre povlacenja iz Uzica. zasto je ta knjiga koja govori o staljinistickom komunisticko-boljsevickom teroru zabranjena i zaplenjena cim se pojavila, 1940, od strane vlasti koja se protiv komunista borila svim sredstvima?
Pavlovicevog razocarenja u KPSS(b). A neposredan razlog bi mogao biti pakt Nemacke i SSSR-a, avgusta 1939.

Paradoksalno je i to da je, prema naknadnom priznaju datom priredjivacu knjige, citiranu kritiku napisao upravo najpoznatiji komunisticki disident Milovan Djilas, koji je kao visoki partijski funkcioner, clan Politbiroa KPJ, cak i saslusavao Z. Pavlovica u zatvoru "Uzicke republike" (prepoznao je svoj clanak i donekle se prisetio zatocenika). Djilas je dao i dvosmisleno objasnjenje razloga likvidacije Z. Pavlovica: "Sedam glava da je imao, nijednu ne bi sacuvao".

u balkanskim zemljama, posebno u onim novostvorenim na tlu bivse Jugoslavije, duvaju snazni vetrovi primitivnog, agresivnog, prizemnog, sirovog antikomunizma. Naravno, komunisti su ucinili mnogo zla na ovim prostorima. Ali da li je to cela istina? Upravo preko dela Z. Pavlovica mozemo videti da komunizam moze biti i nesto drugo od onoga kakvog ga vide ovi antikomunisti.

Nista ne bi skodilo, recimo Milovanu Djilasu, da (osamdesetih godina), barem pomene, dela Zivojina Pavlovica; umesto toga, on mu se i imena jedva seca.
I smrt Zivojina Pavlovica je vazna karika za razumevanje nastajanja i razvoja represivnog aparata nove vlasti

Autorizovan razgovor sa Vidanom Micicem (prvoborac iz Pozege, kapetan prve klase u penziji, partizanski dzelat koji je streljao Zivojina Pavlovica, rodjen 1910. u Godoviku, Pozega), decembra 1985. i marta 1986. godine, Zbirka autora
Rehabilitacija: Čast vraćena i srpskom Solženjicinu
11. februar 2011
Pored 110 ”narodnih izdajnika”, užički sud vratio čast i ugled i intelektualcu Živojinu Pavloviću. UOČI poslednjeg dana slavne Užičke republike, 28. novembra 1941. godine, Živojin Pavlović izveden je iz zatvora i odveden u naselje Krčgovo, gde je streljan. pre egzekucije, lično saslušavali Slobodan Penezić Krcun, Vladimir Dedijer, Petar Stambolić, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas. Zbog osude Staljinovih čistki, otpadnik iz komunističkih redova, ubijen je bez presude,
Sedam glava da je imao, nijednu sačuvao ne bi - rekao je 1985. godine Milovan Đilas, u razgovoru sa Slobodanom Gavrilovićem, priređivačem Pavlovićeve knjige ”Bilans sovjetskog termidora”.”zbirka provokacija i kleveta protiv Partije, sovjetske Vlade i druga Staljina”. Pavlovićev egzekutor bio je Vidan Mićić. Ovaj dželat je samo 1941. godine, u Užicu ubio oko 150 ljudi. Živojinova supruga Fernanda je tek 17 godina posle egzekucije, uspela da u Parizu dobije umrlicu za svog muža.