Republika SrpskaUniverzitet u Istočnom SarajevuFakultet poslovne ekonomijeBijeljina | | Republic of SrpskaUniversity of Eastern SarajevoFaculty of Business EconomicsBijeljina |

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: УПРАВЉАЊЕ РИЗИКОМ У БАНКАМА И ОСИГУРАВАЈУЋИМ КОПМАНИЈАМА ТЕМА: КАРАКТЕРИСТИКЕ И ВРСТЕ КРЕДИТНОГ РИЗИКА БАНКЕ

Ментор: Студент:

САДРЖАЈ

УВОД 2 1. БАНКАРСКИ РИЗИЦИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ 3 2. КРЕДИТНИ РИЗИК 5 2.1. Фактори кредитног ризика 7 3. ВРСТЕ КРЕДИТНОГ РИЗИКА 8 4. УПРАВЉАЊЕ КРЕДИТНОМ РИЗИКОМ 9 4.1. Карактеристике зајмотражиоца 10 4.2. Капацитет зајмотражиоца 10 4.3. Капитал зајмотражиоца 10 4.4. Услови обезбјеђења кредита 11 4.5. Услови пословања зајмотражиоца 11 4.6. Нето кредитни губитак 11 4.7. ZETA модел кредитног ризика 12 4.8. Алтманов z-skore модел 12 4.9. “Кредит скоринг системˮ 13 ЗАКЉУЧАК 14 ЛИТЕРАТУРА 15

УВОД

Кредит је финансијска имовина која резултира из предавања готовине или друге имовине од стране кредитора уз обавезу враћања на дефинисани датум или датуме, или на захтјев, обично са каматом. Свако позајмљивање средстава са собом носи и одређену дозу ризика. Кредитни ризик се дефинише као ризик неизвршавања обавеза по основу насталог дуга, тј. неплаћања главнице од стране дужника, односно ризик да супротна страна у уговору не изврши обавезу у пуној вриједности или у тренутку доспијећа или у било ком тренутку након доспијећа. Он изражава трајну или привремену немогућност дужника да у уговореном року испуни обавезу или је у том року само дјелимично испуни. Међу ризицима са којима се банка суочава, ово је најважнија врста, јер он представља главни узрок несолвентности банкарског пословања усљед несервисирања дужника кредитних обавеза.
Код кредитних послова банке, битно је да постоји међусобно повјерење између ње и клијента. Клијент има обавезу да примљена финансијска средства врати банци по уговореним условима који подразумијевају рочност кредита, начин отплате, висину каматне стопе. Кредитни ризик (credit risk) представља вјероватноћу несервисирања кредитних обавеза дужника које подразумијевају главницу и камату у предвиђеном временском периоду, што ће условити негативне ефекте на капитал и финансијски резултат банке.
У овом семинарском раду, циљ је да се објасне основне карактеристике и врсте кредитног ризика са којим се банка суочава у току свог пословања. Најприје ћу дефинисати и укратко објаснити банкарске ризике, њихов значај и циљеве истих, а у наставку рада детаљно ћу обрадити специфичности, врсте и факторе кредитног ризика, али и начине којима се њиме управља.

1. БАНКАРСКИ РИЗИЦИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ

Нема опште прихваћене подјеле ризика иманентних банкарском пословању. Савремена теорија банкарског менаџмента препознаје неколико основних врста ризика и то: кредитни, ризик солвентности, ризик ликвидности, каматни ризик, цјеновни ризик и оперативни ризик. Многи од ризика су међусобно врло уско повезани и није могуће поуздано одредити гдје престаје једна врста ризика, а почиње друга. У теорији не постоји потпун консензус око питања које ризике треба укључити у групу финансијских ризика. Неријетко каматном и девизном ризику се придружује ризик ликвидности, обрачунски и други ризици.
Ризици који спадају у дјелокруг активности финансијског сектора сматрају се финансијским ризицима, док су ризици који спадају у дјелокруг извршних руководилаца технички ризици. Финансијски ризици се неријетко зову тржишним ризицима чиме се потенцира њихово екстерно поријекло, за разлику од пословних чије је исходиште унутар организације.
Ризик представља сваку неизвјесну ситуацију у пословању банака, односно вјероватноћу губитка (смањење добтка), насталу као резултат дејства неизвјесних догађњаја у пословању банака. У зависности од склоности банкарских менаџера према ризику, свака банка може прихватити више или мање ризика, позиционирајући се између два екстрема: апсолутне аверзије према ризику и апсолутног прихватања ризика. Ниво прихваћеног ризика мора бити сразмјеран способности банке да апсорбује евентуалне губитке и да оствари прихватљиву стопу приноса. Генерално, виши приноси су могући уколико банка преузме и веће ризике. У том смислу, идентификација, мјерење и управљање ризицима, као и успјешно балансирање односа између приноса и ризика, су најважнији аспекти финансијског менаџмента банке у погледу остваривања високих перформанси пословања.
Бесис дијели ризике на финансијске и оперативне. У финансијске (унутрашње) убраја: * кредитни ризик; * ризик ликвидности; * ризик каматне стопе; * ризик девизног курса; * тржишни ризик и * ризик солвентности.

Ћировић дијели ризике на: * тржишни ризик (каматни и валутни); * кредитни ризик; * ликвидносни ризик и * оперативни ризик (ризици платног промета, компјутерски, остали технолошки ризици, правни ризици итд.).
Ризицима могу бити изложени сви ресурси банке, и то у виду директне и индиректне изложености ризику, кроз одговорности према трећим лицима, тржишне и друге изложености ризику. Управљање представља дио пословне политике банке, а сагласно томе, управљање ризиком се може дефинисати као банчина функција осигурања од ризика. Управљање ризицима представља пројект менаџмента који се обавља у континуитету, преко праћења и процјењивања истог. Као дисциплина, управљање ризиком је новијег датума и развило се из дјелатности осигурања, с обзиром да се традиционалним процесима осигурања нису могли ефективно и економично рјешавати проблеми ризика у свим ситуацијама.
Главни циљ управљања банкарским ризиком јесте оптимизација односа ризика и приноса. У том смислу у фокусу банкарских ризика је управљање тржишним и кредитним ризицима, од којих пресудно зависи ризик солвентности као дефинитивни ризик банке. Каматни и валутни ризик се као саставне компоненте уклапају у тржишни ризик, док по страни остаје ликвидносни ризик, као специфичан банкарски ризик којим савремене банке, у крајњој линији, могу да управљају преко финансијског тржишта, под условом да имају јаку позицију солвентности и висок кредибилитет на тој основи. Управљање ризиком у банкарству има два основна циља: да се избјегне несолвентност банке и да се максимизира стопа приноса на капитал уз корекцију ризика.

2. КРЕДИТНИ РИЗИК

Банке дефинишу кредитни ризик као ризик неиспуњења обавеза клијената који нису у могућности да изврше облигације уредног сервисирања свога дуга утврђеног уговором. Кредитни ризик или ризик друге уговорне стране је саставни дио банкарског пословања. Одређује се као вјероватноћа да дужник или емитент финансијског инструмента неће бити способан да плати камату или отплати главницу према условима утврђеним у споразуму о кредитирању. Кредитни ризик значи да се плаћање може одгодити или се уопште не оствари што са друге стране ствара проблеме у новчаним токовима и утиче на ликвидност банке.
У традиционалном банкарству, кредитни ризик представља најважнију врсту ризика, а дефинише се као ризик да дужник неће испунити своју новчану обавезу на вријеме и под условима постављеним у уговору. Невраћање кредита банци скупа са каматом представља губитак за банку и зато банка води рачуна о минимизирању кредитног ризика.
Све до 70-тих година XX вијека, кредитним ризиком се управљало прије свега на нивоу клијената, односно, појединачне трансакције. Вршена је фундаментална анализа доступних финансијских и пословних информација о дужнику, грани, привреди, финансираном пројекту, о квалитету средстава обезбјеђења, кредитној историји и на основу ових података је утврђиван кредитни квалитет клијената и вршена селекција дужника.
Банка за међународне обрачуне дефинише кредитни ризик као изложеност да супротна страна у уговору не изврши обавезу у пуној вриједности или у тренутку након доспијећа.
У кредитни ризик у ширем смислу спадају и потенцијални губици због смањења кредитног рејтинга дужника од стане агенције за оцјењивање кредитне способности што обично доводи до пада тржишне вриједности обавеза тих учинака. Тај се губитак не манифестује директно престанком плаћања клијента већ путем других бројних индиректних камата које су својствене развијеним финансијским тржиштима.
Кредитни ризик постоји и код држања финансијских инструмената и то када се погорша кредитна способност компанија емитената финансијских инструмената које банке држе у својој активи.

Губитак зависи од вриједности тржишних инструмената и њихове ликвидности. Обвезнице које банке купе и банкарски зајмови су само различити облици кредита.
Главне карактеристике кредитног ризика су следеће: * Кредитни ризик је системски ризик, односно на њега утиче општа економска клима и зато је високо цикличан. Кредитни ризик веома зависи од економских циклуса: повећава се током рецесије, а смањује се током експанзије. * Кредитни ризик је специфичан ризик, у смислу да се мијења у складу са специфичним догађајима који утичу на кориснике кредита. На кредитни ризик везан за корисника кредита или другу уговорну страну директно утичу његове карактеристике: величина, корпоративна стратегија, догађаји који утичу на њу, промјене у непосредном економском окружењу, итд. * Насупрот другим тржишним ризицима, блиско је везан за успијех у пословању и структуру капитала корисника кредита, и има асиметричну дистрибуцију профитабилности.
Величина кредитног ризика је дефинисана губитком у случају престанка испуњења обавеза од стране корисника кредита, или у случају да дође до погоршања његовог кредитног квалитета. Износ ризика зависи од величине кредита, квалитет ризика зависи како од вјероватноће да ће доћи до неплаћања, али и од постојећих средстава која требају да смање губитак при престајању плаћања. Зато се кредитни ризик може анализирати кроз три димензије: * ризик неплаћања; * ризик изложености и * ризик опоравка.
Износ под ризиком (износ који се налази код корисника) се разликује од губитка због престанка плаћања ради разних средстава осигурања. Изложеност кредитном ризику у савременог банкарском пословању се мјери процјеном очекиваног губитка по одређеној инвестицији на основу квантитативне анализе, при чему очекивани губици зависе од: * вјероватноће да супротна страна неће подмирити обавезу на уговорено вријеме и начин; * износа губитка који би се остварио у случају непоштовања уговора од супротне стране; * потенцијалне изложености банке неплаћању на одређени датум у будућности.

На основу ова три фактора можемо израчунати очекивани губитак, тако да је: Очекивани губитак = изложеност x очекивана вјероватноћа неплаћања x величина губитка |

2.1. Фактори кредитног ризика
Кредитни ризик је изражен кроз квалитет кредитног портфолија банке. Сматра се да кредитни ризик зависи од два сета фактора који дају општи оквир за моделирање кредитног ризика или квалитета кредитног портфолија, а који је детерминисан: * групом екстерних или спољних фактора, као што је државна регулатива у привреди, природне несреће и катастрофе, и * групом интерних фактора или фактора субјектицне управљачке дискреције.
Полазећи од овако датог општог оквира моделирања кредитног ризика или квалитета кредита, функсија кредитног ризика се може изразити као: Кредитни ризик = ƒ(интерни фактори, екстерни фактори) |

Екстерни фактори могу утицати на појаву и настанак кредитног ризика на појединим тржиштима банке. Мјерење утицаја ових фактора може се довести у везу са макроекономским перформансама у релативним тржишним подручјима банке, као што су: персонални приноси, инфлација, а за мултинационалне банке и кретање бруто националног производа (БНП). Наиме, постоји међузависност нивоа економске активности и појаве губитака на кредитима. Ако економска кативности има тенденцију раста, корисницима кредита је лакше да остварују профит и да враћају узете кредите и тада ће губици на кредитима бити мали или на нормалном нивоу. Међутим, ако ниво економске активности почне да пада корисници кредита имају веће тешкоће при враћању кредита и губици на кредитима ће бити већи.
Интерни фактори, које банка може да контролише, рефлектују се у понашању менаџмент тима, односно кредитних менаџера у погледу нивоа предузимања кредитног ризика. Кључне интерне детерминанте кредитног ризика су: * обим кредита * кредитна политика * кредитни микс.

Ако обим кредита расте, расте и кредитни ризик. Односно, ако су сви остали услови непромијењени, више одобрених кредита повлачи за собом и већи могући губитак на кредитима. Кредитна политика се провјерава коефицијентом односа укупних кредита према укупној кативи. Кредитни микс се мјери односом учешћа комерцијалних и индустријских кредита према укупним кредитима. Ако је већа концентрација на ове кредите, већа је и могућност кредитних губитака.

3. ВРСТЕ КРЕДИТНОГ РИЗИКА

С обзиром на конкретан извор настанка кредитног ризика, можемо да разликујемо три типа овог ризика: * ризик неиспуњења обавеза; * ризик излагања и * ризик покрића средстава.
Процјена у вези узимања, коришћења и враћања кредита (кредитна способност зајмотражиоца) обављала се традиционалним мјерењем имовине зајмотражиоца, што представља релативно сигурну основу повјерења банке зајмотражиоца кредита. Банка има обавезу да се прије одобравања кредита, колико год је то могуће, увјери да је максимално заштићена од више врста ризика. Три ризика се издвајају као најзначајнија и произлазе из сагледавања: * карактера (“characterˮ) =морални ризик (“moral riskˮ); * капацитета (“capacityˮ) = пословни ризик (“business riskˮ); * капитала (“capitalˮ) = ризик власништва (“property riskˮ).
Морални ризик се везује за личне особине зајмотражиоца кредита, његов пословни углед и карактеристике менаџмента предузећа чији је он власник или са којим он управља. Пословни ризик се везује за капацитет предузећа, схваћен у двоструком смислу: као стварни производно-технички капацитет и као динансијски капацитет (извор прихода за враћање кредита). Пословни ризик се често “покриваˮ колатералом, што омогућава смањење пословног ризика на критичним тачкама. Ризик власништва се везује за капитал зајмотражиоца кредита. Овај елемент има посебну улогу у одобравању хипотекарних кредита, а у савременим условима више означава одговарајућу структуру средстава и извора средстава зајмотражиоца кредита.

Генерално посматрано, постоје двије врсте кредитног ризика. Једна врста је везана за поврат главнице или рате главног дуга, а друга врста је повезана са плаћањем камате као приноса на пласирана кредитна средства. У оквиру прве врсте ризика, која је везана за повраћај главнице, може настати таква ситуација, да дужник неће да плати доспјелу рату кредита, или жели да плати али не може усљед раззних финансијских тешкоћа у које је тренутно или трајније запао. Што се камате тиче, ситуација такође може бити иста као што је наведена и за плаћање отплате или рате главног дуга (кредита). Међутим, ситуација и не мора бити иста. Наиме, све зависи од тога како је уговорена каматна стопа, да ли је каматна стопа фиксна или је промјењива и какво је стање каматних стопа на финансијском тржишту.
Неки аутори сматрају да постоји шира скала ризика која је повезана са одобравањем кредита. Према Е.И. Алтман-у, најважније категорије ризика, које су у вези са функцијом комерцијалног кредитирања, обухватају: * кредитни ризик или ризик враћања кредита; * ризик улагања или ризик каматне стопе; * ризик контрибуције кредитног портфолиа * оперативни ризик * ризик преваре и малверзација и * ризик синдикације кредита.

4. УПРАВЉАЊЕ КРЕДИТНИМ РИЗИКОМ

Кредитни ризик настаје у условима када потраживања не могу бити реализована на дан њиховог доспјећа, по пуној књиговодственој вриједности. Управљање кредитним ризиком врши се: * примјеном лимита; * селекцијом кредитних захтева; * диверзификацијом пласмана и * примјеном адекватних средстава обезбеђења пласмана.
Основ квалитетног управљања кредитним ризиком у банци је постављање система анализе кредитне способности клијента тражиоца кредита.

Код анализе кредитне способности дужника, доминанти су сљедећи фактори („5 Cs of Credit“): * карактеристике тражиоца кредита; * величина капацитета тражиоца кредита; * величина капитала тражиоца кредита; * услови обезбјеђења кредита и * услови пословања тражиоца кредита.
4.1. Карактеристике зајмотражиоца
Израз „карактер“ можемо уже и шире посматрати. Уже схватање израза “карактер“, или, пак, карактеристика зајмотражиоца, полази од описивања његових личних особина, стављајући у фокус његову спремност да врати кредит под уговореним условима. Шире схватање укључује и друге елементе за оцјену кредитне способности, па се долази до одвојене анализе и оцјене: * карактеристика зајмотражиоца, у смислу његових особина и његовог пословног угледа и * карактеристика предузеца којом он управља као власник или менаџер.
Под изразом „карактер“ настоје се открити особине предузећа, као што су: пословна репутација, врста дјелатности и правни статус. Најпогоднији елементи за оцјењивање карактера зајмотражиоца су: одговорност, интегритет, тачност у погледу измиривања обавеза и досљедност у вођењу пословних књига.
4.2. Капацитет зајмотражиоца
Анализа капацитета тражиоца кредита треба да се посматра са апекта његовог: производног и финансијског капацитета. Финансијски капацитет будућег дужника представља његову способност да оствари добит (профит) довољну за поврат кредита, без нарушавања континуелног пословања предузећа. Финансијски капацитет дужника се може повећати: растом добити, приходима по основу продаје активе, приходима по основу продаје акција, позајмљивањем средстава од других кредитора.
4.3. Капитал зајмотражиоца
Капитал дужника као фактор његове кредитне способности примјењив је у условима пласмана хипотекарних кредита. Капитал дужника се у анализама кредитне способности користи као величина нето вриједности имовине власника капитала. Нето имовина власника капитала представља лимитирајући фактор горње границе кредита, који се одобрава зајмотражиоцу.

4.4. Услови обезбјеђења кредита
Обезбјеђење кредита има за сврху покриће „слабих“ тачака кредитне способности предузећа зајмотражиоца. Слабе тачке могу бити изражене као: * недовољна расположивост сопственог капитала; * недовољни финансијски капацитет и * неповољне коњуктурне ситуације.
Анализа кредитне способности будућег дужника, треба да дефинише начин обезбјеђења поврата кредита, почев од залоге по основу потраживања од купаца будућег дужника. Обезбјеђење кредита се може односити на било која погодна средства (у активи), којима зајмотражилац располаже као специфичном залогом, ради обезбјеђења враћања кредита.
4.5. Услови пословања зајмотражиоца
Услови пословања односе се на економску средину у којој предузеће послује или на прилике запослености у предузећу. Будући услови пословања зајмотражиоца сагледавају се у зависности од рокова враћања кредита. За краткорочне рокове враћања кредита релативно је лакше сагледати трендове будућих промјена и њихове ефекте на пословање предузећа. Што је период кредитирања дужи, то су мање могућности за реално сагледавање будућих тржишних кретања.
4.6. Нето кредитни губитак
Сумирајући интерне детерминанте кредитног ризика, нето кредитни губитак се може исказати путем сљедеће једначине: NLL= (VOL+LAR+C&I+INC-ECY+FAIL) |

гдjе је:
NLL = нето кредитни губитак;
VOL = обим кредита;
LAR = коефицијент кредита према активи;
C&I = коефицијент комерцијалних и индустријских кредита према укупним кредитима;
INC = приход банке;
ECY = приход становништва усклађен са стопом инфлације;
FAIL = број или вриједност текућих обавеза по погрешним пласманима.

4.7. ZETA модел кредитног ризика
ZETA анализа представља израз који дефинише модел за идентификовање ризика банкрота корпорације. Алтман и његови сарадници су пронашли седам варијабли, преко којих је могуће разликовати фирме којима пријети, и којима не пријети банкрот. Варијабле обухватају: * поврат на имовину – добит/укупна имовина; * стабилност зараде; * добит/укупне плаћене камате; * кумулативна профитабилност – задржана зарада/укупна имовина; * ликвидност – укупна текућа актива/укупна текућа пасива и * капитализација, мјерена петогодишњим просјеком тржишне вриједности обичних акција (дотичне фирме) према укупном дугорочном дугу (кредиту) и * величина предузећа – мјерена укупном активом предузећа.
4.8. Алтманов z-score модел
Алтманов модел или ZETA анализа представља врсту мултидискриминационе анализе која је у функцији предвиђања финансијских услова фирме. Функција овог модела има сљедећу садржину: Алтман Z = 0,012X1 +0,014X2 + 0,033X3 + 0,0006X4 +0,999X5 | при чему је:
X1 = текућа актива/укупна актива;
X2 = задржана добит/укупна актива;
X3 = оперативна добит/укупна актива;
X4 = тржишна вриједност укупног акцијског капитала/књиговодствена вриједност укупног дуга (кредита);
X5 = приход од продаје/укупна актива.
Захтјеви за кредит се прихватају ако је Z-scor предузећа изнад дефинисаног Z-scora и обрнуто. Резултат ZETA модела се може вриједновати на сљедећи начин: * ако је Алтман Z мањи од 1,81 компанија спада у групу која има проблеме; * ако је Алтман Z једнак или већи од 2,90 компанија спада у групз здравих (стабилних) компанија; * ако је Алтман Z већи од 1,81 и мањи од 2,90 овај процес бодовања се сматра неубједљивим (налазе се у зони игнорације).

4.9. “Кредит скоринг системˮ
Код процјене тражиоца и корисника комерцијалних кредита, банке користе “Кредит скоринг системˮ. Сврха овог модела јесте да предвиди степен неусаглашености корисника кредита са оригиналним условима уговора. Неусаглашеност се не дефинише само као пропуст, већ као свака активност која може имати за посљедицу плаћања кредита.
„Кредит скоринг систем” представља у суштини модел за провјеру кредита. Користи се приликом одлучивања о одобравању кредита: да ли одобрити или не одобрити кредит. Међутим, када је кредит већ одобрен и налази се у коришћењу или исти треба враћати, тада се користи модел за проверу, односно модел мониторинга кредита.

ЗАКЉУЧАК

Кредитни ризик представља најзначајнији ризик коме је банка изложена у свом пословању. Могло би се рећи да је овај ризик стар колико и само банкарство, јер позајмљивање новца другој уговорној страни увијек је са собом носило опасност да позајмљена средства неће бити враћена. Још тада је препозната потреба за управљањем овим ризиком како би се спречиле негативне посљедице по банкарски посао, те су у складу са тим предузимане различите активности.
Наравно, степен сложености механизама којима се управљало кредитним ризиком тада био је далеко једноставнији него што је данас. Комплексност управљачких система наметнула се као неопходност у условима када се финансијско тржиште развија великом брзином, када се креирају нови инструменти и банкарски производи. Циљ је да се на адекватан начин контролише изложеност ризику и прате сва евентуална погоршања као и да се предузму превентивне мјере како би се неповољне ситуације спријечиле.

ЛИТЕРАТУРА

1. Вуњак, Н, Ковачевић, Љ, Банкарство, банкарски менаџмент, Пролетер и Економски факултет, Суботица, 2011. 2. Јазић, В, Ризици у банкарском пословању, Стубови културе, Београд, 2008. 3. Чичковић, Р, Методи процјене ризика банака и банкарски капитал, Независни универзитет Бањалука, 2011. 4. Ћировић, М, Банкарство, Bridge company, Београд, 2001.

Интернет извори: http://www.ubs-asb.com --------------------------------------------
[ 2 ]. Чичковић, Р, Методи процјене ризика банака и банкарски капитал, Независни универзитет Бањалука, 2011. стр. 67.
[ 3 ]. Ћировић, М, Банкарство, Bridge company, Београд, 2001, стр. 309.
[ 4 ]. Јазић, В, Ризици у банкарском пословању, Стубови културе, Београд, 2008. стр. 95.
[ 5 ]. Чичковић, Р, Методи процјене ризика банака и банкарски капитал, Независни универзитет Бањалука, 2011. стр. 69.
[ 6 ]. Ћировић, М, Банкарство, Bridge company, Београд, 2001, стр. 342.
[ 7 ]. Чичковић, Р, Методи процјене ризика банака и банкарски капитал, Независни универзитет Бањалука, 2011. стр. 69.
[ 8 ]. Јазић, В, Ризици у банкарском пословању, Стубови културе, Београд, 2008. стр. 97.
[ 9 ]. Вуњак, Н, Ковачевић, Љ, Банкарство, банкарски менаџмент, Пролетер и Економски факултет, Суботица, 2011. стр. 455.
[ 10 ]. Вуњак, Н, Ковачевић, Љ, Банкарство, банкарски менаџмент, Пролетер и Економски факултет, Суботица, 2011. стр. 456.
[ 11 ]. Вуњак, Н, Ковачевић, Љ, Банкарство, банкарски менаџмент, Пролетер и Економски факултет, Суботица, 2011. стр. 456.
[ 12 ]. Шарлија, Н, Модели кредитног ризика базирани на рачуноводственим подацима и тржишној вриједности, Одијел за математику свеучилишта у Осијеку, 2008. стр. 11.