PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE Olivera SIMIĆ, Uroš ŽIVKOVIĆ, Neda ŽIVANOVIĆ, Mia RADOVANOVIĆ, Smiljana ČUPIĆ1
PERSPEKTIVE PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE DO 2020.
Sažetak
Na osnovu argumentacije, koja će biti detaljno izložena, zaključili smo da će se EU do 2020. proširiti i obuhvatiti Hrvatsku i, najverovatnije Island (ukoliko ostane pri svojoj želji za priključenjem). Takođe, jasna je perspektiva nastavka reformi i PSP zemalja Zapadnog Balkana i Turske, dok će se dalje produbljivati Susedska politika prema zemljama bivšeg SSSR-a, pre svega Ukrajini i Moldaviji. Politika EU prema Kavkaskim zemljama je veoma složena, ali bitna sa aspekta političkih odnosa prema SAD i Rusiji, ali i veoma bitna sa aspekta energetske sigurnosti. Pretpostavka je da će se pokušati graditi politika prema ovim državama pre svega kroz Susedsku politiku, da bi se postigao maksimum u izražavanju interesa zemalja EU u ovom regionu. Posebno ćemo razmatrati aktuelna pitanja granica Evrope, fokusirajući se na tri osnovna aspekta/pogleda na to pitanje: geografske granice, političke granice i vrednosne granice.
troškovima i dobitima država koje su kandidati za ulazak u EU, ali i onih koje su već članice. Kao rezultat, ovo istraživanje daće predviđanje na zadatu temu. Između ostalog, društveni cilj jeste primena novog saznanja u konkretnom slučaju. Preciznije, istraživanje će se baviti evropskim integracijama Srbije, kao i Balkana. Ovo istraživanje zasniva se na tezi da će se EU širiti i u narednom periodu, uz ograničenja koja ćemo posebno opisati. Pored toga, značaj i opravdanost istraživanja nalazi se u sticanju novog saznanja, kao i proveri postojećeg saznanja, kako bi se došlo do što tačnijih podataka. Sticanje novog saznanja od izuzetne je važnosti za ovu temu, s obzirom
N
aučni ciljevi ovog teksta su pokušaj da se pre svega definišu osnovni pojmovi vezani za Evropsku uniju i opiše sam proces proširenja. Objašnjenje procesa baziraće se na pokretačima procesa, akterima,
1
Autori su studenti završne godine Fakulteta političkih nauka, smer Međunarodni odnosi.
2
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
na to da je proširenje EU stalno aktuelna tema, i da konstantno dolazi do promene u statusu zemalja članica, kao i zemalja kandidata za članstvo.
Pojam i istorijat proširenja EU: proširenje/produbljenje
Evropska unija ili unija 27 evropskih zemalja predstavlja jedan od najznačajnijih i najuspešnijih oblika regionalnog organizovanja država. Ova velika porodica koja danas broji skoro 500 miliona građana i prostire se na 4,324,782 km2 je “ujedinjena u svojoj različitosti” i predstavlja jednog od najznačajnih globalnih aktera 21. veka. Ipak, sve je počelo dijalogom samo dve države članice, koje su i dan danas kičma EU. Postepeno fizičkogeografsko proširivanje je obavezno bilo praćeno i reformom dotadašnjih institucija ove organizacije, što čini proces koji se zove „produbljivanje i proširivanje“ (“deepening and widening”). Naime, evropsko ujedinjenje se odvija u onoj meri u kojoj nacionalne države konstatuju da ne mogu više samostalno da učestvuju u globalnoj utakmici. No, da bi evropska porodica jednoglasno prihvatila novo proširenje, ona mora da “proveri svoju sopstvenu sposobnost apsorpcije i funkcionisanja svojih institucija” , ili, što bi se kolokvijalno reklo, „mora da sažvaće prethodni zalogaj pre nego što ponovo zagrize”. Da bismo ovo bolje uvideli, napravićemo kraći osvrt na etape evropske konstrukcije.
Etape evropske konstrukcije
Za sam početak nove istorije uzima se 9. maj 1950 godine, dan koji se danas slavi kao “Dan Evrope/Šumanov dan”. Datum “Šumanove deklaracije”, predstavlja uspešno sproveden dijalog između Roberta Šumana, tadašnjeg francuskog ministra inostranih poslova, inspirisanog idejom Žana Monea i njegovog nemačkog sagovornika, Konrada Adenauera. Stvara se Evropska zajednica za ugalj i čelik, čime se otvara zajedničko tržište na teritorijama Belgije, Zapadne Nemačke, Francuske, Italije, Lukseburga i Holandije, za ove resurse. Ovim je stvoreno i prvo supranacionalno telo, Visoka vlast, koja će kasnije prerasti u nama poznate evropske institucije. Iako 1954. dolazi do razočerenja jer ideja o zajedničkoj “evropskoj vojsci” (Evropska odbrambena zajednica) propada, stari san evropskih očeva o Ujedinjenim nacijama Evrope tek počinje da se realizuje. 1957. posle Pariskog ugovora, kojim je osnovan EZUČ, Evropa šestorice donosi Rimski ugovor kojim se stvara Evropska Ekonomska Zajednica, sa idejom
3
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
stvaranja šireg zajedničkog tržišta, tržišta usluga i dobara, gde se carinski troškovi polako ukidaju. Ali ovaj ugovor stvara i novu institucionalnu strukturu: Savet ministara, Parlament i Sud pravde, prva nadnacionalna tela. Istovremeno se stvara i Euratom, evropska zajednica za atomsku energiju a tokom naredne decenije se stapaju egzekutivni organi sve tri Zajednice u prvu Komisiju. Takođe, tokom 60-ih godina se formira i zajednički sistem taksi, tj. PDV-a, ali još bitnije, po privredu šest zemalja, Zajednička poljoprivredna politika. Zajednički uspeh Evrope šestorice privlači polako i okolne zemlje, pogotvo Veliku Britaniju. No, politički razlozi generala de Gola su dosta dugo blokirali ulazak ove zemlje u evropsku porodicu. 70-ih, ekonomska kriza je ta koja otežava produbljivanje ekonomske konstrukcije, nastupa tkzv. Euroskleroza. Ipak, 1973. Nastupa prvo proširenje na tri zemlje, Veliku Britaniju., Dansku i Irsku. Prelazak sa Evrope šestorice na Evropu devetorice zahteva nova prilagođavanja, te se stvara Nova socijalna, prostorna i regionalna politika sa potpuno novom institucijom Evropskog fonda za regionalni razvoj 1975. Godina 1979. je izuzetno bitna jer se tada prvi put izabrao Evropski parlament na opštim izborima. Ipak, ovo telo neće imati značajnu zakonodavnu funkciju još neko vreme. Od tada, izbori se održavaju na svakih 5 godina. Od 80-ih godina dolazi do značajnih promena tkzv. “mediteranskim uključivanjima”. 1981. To je prvo Grčka, i odmah dolazi do pojačanog finansijkog izazova za stare članice, koje sada primaju ekonomski ne toliko jake države, dakle, čije se ekonomije moraju modernizovati a 1986., nakon uspostavljanja demokratskih vlasti u ovim zemljama, priključuju se Španija i Portugalija, koje predstavljaju konkurente Francuskoj i Italijanskoj poljoprivredi. 80-te godine su vrlo bitne jer na samom početku decenije vlada određeni “evropesimizam”, da bi 1985. Evropska konstrukcija bila “relansirana”, radom Žaka Delora, još jednog francuskog ministra, koji objavljuje Belu knjigu u kojoj se predviđa ukudanje svih fizičkih, tehničkih i fiskalnih prepreka u ostvarivanju slobodnog prostora Evropske zajednice. Ovim se završava stvaranje velikog unutrašnjeg tržišta, pre 1993. Rezultat je poznati Jedinstveni evropski akt, koji je stupio na snagu 1987. i koji je pored rečenog, predvideo još i proširivanje ovlašćenja Zajednice (na oblasti prostora, istraživanja, socijalne politike), prvi put dao zakonodavnu funkciju EP, uvodeći dve nove procedure: postupak saradnje i saglasnosti. Šengenski sporazum iste godine utvrđuje prostor sigurnosti i slobodnog cirkulisanja ljudi, robe i kapitala ali i zajedničke mere za kontrolu
4
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
imigracije, ilegalnog rada i terorističkih infiltracija. Tako po prvi put, građani ovih devet zemalja dobijaju evropski pasoš ali i evropsku himnu: Betovenovu Odu radosti. Prateći hronološki istorijske događaje, dolazimo i do 1990. i 91. kraja Hladnog rata, koji je oličen u padu Berlinskog zida i nemačkom ujedinjenju ali i oslobođenju zemalja Istočnog bloka od sovjetkog uticaja i pritiska, koje su tada postale potencijalni kandidati za Zajednicu. Posle ulaska nekadašnje Demokratske Republike Nemačke u Zajednicu, zemlje članice se okupljaju da bi se usaglasile oko, kako neki smatraju, do tada, najvažnijeg ugovora, kasnije poznatog kao Mastrihtski ugovor. Ovaj poslednji je doneo niz reformi i promena koje su odgovorile novom izazovu globalizacije ali i demokratskog deficita u Evropi. Evropski parlament tako je obogaćen još jednom procedurom, procedurom saodlučivanja. Dok sama Zajednica sada dobija nova ovlašćenja i novu strukturu koja se oličava u tri stuba: Evropska zajednica koju je tada činila zajednička poljoprivredna politika, unutrašnje tržište, ekonomska i monetarna unija je postala prvi stub, druga dva, koja su se bazirala na međudržavnoj saradnji su činile Zajednička spoljna i bezbednosna politika i, ono što će se tek Amsterdamskim ugovorom pet godina kasnije uobličiti saradnja pravosuđa i unutrašnjih poslova zemalja članica. Ovim se uspostavlja i sasvim nova institucija Europol. Evropska ekonomska zajednica tako postaje Evropska unija i poprima sasvim novi, politički karakter. Posle ovako masivne reforme, EU je bila spremna na novo proširenje, koje je obuhvatalo Austriju, Finsku i Švedsku 1995. godine. Novi projekat, tada već Evrope 15orice se ticao evropskog monetarnog sistema. Stvorivši novu valutu, evro, koja je ušla u upotrebu 2002. u dvanaest zemalja euro zone, dolar je bio je dobio ozbiljnog konkurenta. No, izuzetno je bitno spomenuti i jedan drugi apekat: osnovna prava koja su simbol EU. 1991. Usvojena je Evropska povelja osnovnih socijalnih prava koje treba da uživaju građani Unije, definisana od Mastrihtskog Evropskog saveta: slobodno cirkulisanje po zemljama EU, pravičnu nadoknadu za rad, poboljšanje uslova za rad, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, jednakost žena i muškaraca. Ova povelja je kasnije integrisana u Amsterdmaski ugovor 1997. 2000. godine doneta je Povelja osnovnih prava EU, u Nici. Ona je napisana od strane poslanika EP ali i nacionalnih parlamenata, predstavnika nacionalnih vlada i evropskih komesara. U njoj se, u okviru šest velikih poglavlja tretiraju 54 člana koji definišu evropske vrednosti, osnovna građanska, politička, ekonomska i socijalna prava građana EU. Ta poglavlja su: Dostojanstvo, Sloboda, Jednakost, Solidarnost, Državljantsvo-Građanstvo, Pravda.
5
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
Međutim, ovaj ugovor donosi i manje institucionalne izmene i dopune, koji ipak, ne menjaju strukturu tri stuba: veličina Komisije je sada smanjena, pa je od tog trenutka čini samo jedan predstavnik po zemlji, uveden je sistem rotacije predsedavanja Komisijom, kao i procedura kvalifikovanog glasanja u Savetu. Ovo poslednje je ipak zakomplikovalo sistem odlučivanja, te se vidi kao strukturalni deficit. U ovom periodu dolazi i do razgovora o donošenju novog Ustava EU, koji je predviđao da olakša tadašnji sistem EU ali i da se adaptira na nove izazove u vidu novih priključenja i deblokade institucija. Međutim, projekat Ustava nailazi na negativan odgovor kod Holanđana i Francuza, koji strahuju, prvi, od nekontrolisanog otvaranja prema imigraciji, a drugi od gubitka suvereniteta. 2004. godine dolazi do tada, najvećeg proširenja EU, velikog Istočnog proširenja, kada ulazi 10 novih zemalja, za koje je i danas sporno da li su bile politi;ki i ekonomski spremne na ovakvo priključenje: Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovenija, Slovačka, Mađarska i dva mediteranska ostrva, Kipar i Malta. Nakon propasti projekta evropskog ustava dolazi do ozbiljne krize u EU, koja se nije reformisala posle najvećeg priključenja do tada. Ipak, novi pregovori o institucionalnoj reorganizaciji otpočinju jer se funkcionisanje Unije mora adaptirati novim uslovima, te deblokirati dalji proces proširenja. Početkom 2007. dolazi do trenutno poslednjeg proširenja, kada Uniji pristupaju Bugarska i Rumunija. Kasnije tokom 2007. se formira projekat novog, Lisabonskog ugovora, koji je posle mučnih pregovora i mnogo peripetija (odbijanje od strane Iraca), konačno prihvaćen i koga je poslednji potpisao Vaclav Klaus 2009. godine, a stupio je na snagu 01.01.2010. Ovaj ugovor značajno menja strukturu EU, te zamenjuje Ugovor o EU iz Mastrihta, u vezi institucija i saradnje i Rimski ugovor, u vezi ovlašćenja i nadležnosti EU. Glavne promene se tiču spajanjem tri dotadašnja stuba EU, uobličavanjem načela saodlučivanja između Evropskog parlamenta i Saveta, kojim se pojačava uloga Evropskog parlamenta u zakonodavnom procesu i uvođenje novih funkcija poput predsednika Evropskog saveta, koje tada postaje zvanična institucija (Herman van Rompaj) i visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku (Ketrin Ešton).
6
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
Razlozi zbog kojih se Unija širi – aspekt međunarodnih aktera
Evropska unija kao regionalni i globalni akter, utiče na sve bitnije subjekte u međunarodnim odnosima, pa samim tim i njeno proširenje ima svoje efekte, kako na organe Unije, tako i na države članice, države aspirante za članstvo, države susede, kao i najveće globalne aktere (pre svih na SAD, Rusiju, Kinu i NATO). Kako sve subjekte u međunarodnim odnosima, pokreću pre svega, pokreću sopstveni interesi, nedvosmisleno je da svako širenje uticaja/članstva EU, koje za sobom povlači institucionalno prilagođavanje, neretko i produbljivanje, ima uticaja na interese ostalih globalnih i regionalnih igrača, kao što i njihovi interesi igraju određenu ulogu u procesima proširenja EU. Interes EU kao celine, odnosno njenih država članica, koji navodi na nastavak politike proširenja, pa samim tim i produbljenja, može se najpre pokazati kao politički i ekonomski. Politički, kroz mrežu (među)uticaja i formulaciju zajedničkih politika, koja ojačava uticaj zemalja članica na međunarodnoj areni. Ovo važi kako u ekonomskoj sferi (Lisabonska agenda, Svetska trgovinska organizacija), tako i u političkoj koja može biti formalna (međunarodne misije – u BiH, na Kosovu, zatim kroz ZSBP, PSP i sl.) i neformalna (priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, učešće u NATO operacijama i sl.). Ekonomski interesi Unije i njenih članica se ostvaruju pre svega kroz Unutrašnje tržište, STO, ZPP, posebne ugovore sa zemljama kandidatima kroz PSP ili susedsku politiku i sl. EU je zbog ovih razloga veoma privlačna i za druge države koje bi htele da svoj interes uključe u „zajednički interes“ EU, odnosno da sebi obezbede bolju političku i ekonomsku poziciju u međunarodnim odnosima. Ovaj motiv predstavlja veoma dobru bazu za sprovođenje tzv. „meke moći“, tj. uticaja EU na politički i ekonomski život država koje žele da joj se pridruže. Najjače oružije u ovom „poslu“ je svakako „politika uslovljavanja“, kojom se ona obilato koristi u procesima pridruživanja. Svaka pojedinačna zemlja koja želi da bude član EU mora proći određen proces (danas, Proces stabilizacije i pridruživanja) putem kojeg se ta država institucionalno, pravno i ekonomski priprema da postane deo EU. Međutim, time i države članice dobijaju veliki uticaj na reforme koje moraju, u tim zemljama biti sprovedene, a najčešće taj uticaj koriste u cilju ostvarivanja sopstvenog interesa (direktni politički uticaji, ekonomski preferencijali i sl.). Praksa je pokazala da pored formalnih, univerzalnih kriterijuma za ulazak u Uniju, za svaku ponaosob se javljaju i posebni, dodatni uslovi u skladu sa
7
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
potrebama (EU). Takođe treba primetiti da se za svaki sledeći slučaj primenjuju sve oštrija i rigoroznija pravila i procedure. To će posebno doći do izražaja u slučaju država Zapadnog Balkana (Haški sud, dobrosusedski odnosi i sl), naročito nakon (preuranjenog) prijema Bugarske i Rumunije. Ovde svakako spadaju i obaveze tih država da se priključe Šengenskom prostoru, EMU i da prihvate u potpunosti sva akta i pravne obaveze koje je Unija preuzela do njihovog ulaska, bez mogućnosti da dobiju neku olakšicu, kao u slučaju dotadašnjih država članica (npr. budžetsko rasterećenje Britanije, primena Socijalne povelje ili Povelje o osnovnim pravima u slučaju Britanije, Poljske i Češke i opt-auti Britanije i Danske u slučaju EMU ili ZSBP i sl.) Poseban razlog/motiv, koji važi i za EU i za potencijalne članove, jeste da mogućnost članstva postaje jak kohezivni faktor za države koje su u konfliktnim odnosima ili sa nerešenim (uglavnom graničnim) problemima. Proces pridruživanja ih formalno i neformalno obavezuje na dobrosusedsku politiku i saradnju u cilju olakšavanja ovog puta, što čak može imati i uticaja na stabilnost konfliktnih regiona (Balkan, Kavkaz, Bliski Istok, Istočna Evropa), kao i na unutrašnju političku stabilnost dotičnih država. Kao što smo rekli, ako smatramo EU za globalnog ili bar regionalnog „igrača“ u međunarodnim odnosima, onda njen svaki potez ili interes direktno ili indirektno utiče na interese drugih globalnih „igrača“, pre svih SAD, Rusiju, Kinu i donekle NATO. Ovo je više nego očigledno kada se vidi da postoje institucionalizovani načini komunikacije i saradnje EU i ovih aktera, kao što su Samit EU-SAD ili EU-Rusija ili EU-Kina. Takođe, pokušaj EU da igra značajniju ulogu u „globalnoj“ politici, predstavlja i kreiranje i razvoj ZSBP i ZBOP, ali pretstavljaju i sredstvo saradnje/pomoći NATO-u i SAD u „održavanju mira i stabilnosti u svetu“, kao i borbi protiv međunarodnog kriminala i terorizma. Zanimljivo je posmatrati odnos EU-SAD, jer on predstavlja odnos između jakih saveznika i „ljutih“ protivnika u isto vreme. Saradnja EU-SAD je veoma daleko odmakla. Ona je čak i institucionalizovana, a u praksi vidljiva kroz celu istoriju postojanja EU. Ta saradnja je naročito vidljiva na polju ekonomije (investicije) i politike (borbi protiv terorizma i međunarodnog kriminala – najčešće kroz NATO). Međutim, rivalitet je značajan na oba ova polja. U ekonomiji je izražena želja EU da parira SAD u svim aspektima (trgovina, investicije, inovacije, obrazovanje), a na političkom polju na uticaj pri kreiranju „globalne politike“. Odnos EU-Rusija je takođe veoma interesantan i prožet sličnim kontroverzama kao i odnos EU-SAD. U isto vreme nužni saveznici na Balkanu, Avganistanu ili u borbi protiv međunarodnog kriminala i terorizma, te veliki ekonomski partneri, a sa druge strane,
8
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
protivnci u uticaju na svoje neposredne susede (Ukrajina, Belorusija, Kavkaz) ili globalnu politiku (Balkan, Bliski Istok, Iran, Kina), odnosno sporovi oko energentske politike i poštovanja ljudskih prava. Antagonizam se značajno povećao sa prijemom u članstvo zemalja bivšeg Varšavskog pakta koje, sa razlogom, imaju rezerve prema toj saradnji, i pored činjenice da značajnu dobit od ovog odnosa imaju velike države poput Nemačke, Italije ili Francuske. I ovi odnosi su institucionalizovani i poklanja im se posebna pažnja. Razumljivo je da ove države Evropsku uniju smatraju značajnim partnerom, ali i suparnikom, te traže načine da uspostave sa njom što bolje i jače veze, ali i da osiguraju svoj uticaj na njene politike. To je posebno došlo do izražaja nakon Petog proširenja 2004. kada je veliki deo bivšeg Istočnog bloka, postao deo EU, čime se značajno povećao i uticaj SAD, sa kojima su ove države negovale posebno prijateljske odnose, pre svega zbog straha od Rusije. To se (brisati ’’čak’’) jasno videlo (brisati ’’i’’)prilikom intervencija SAD u Iraku i Avganistanu, kada su upravo te države najviše podržale politiku SAD, dok su „stare“ članice EU bile značajno uzdržanije. Nije zato ni čudno što je jedan od najvećih sponzora i promotera proširenja EU upravo SAD, sa posebnim akcentom na Tursku, koja je tradicionalni saveznik u NATO. Donekle se može povući slična paralela kada je u pitanju Rusija, sa akcentom na države Balkana (Srbija, Bugarska).
Troškovi/dobiti – Šanse/prepreke
Pitanje troškova i dobiti od izuzetne je važnosti za svaki planirani poduhvat. Od odnosa između ova dva elementa zavisi da li će do realizacije projekta doći, odnosno, da li realizacija određenog projekta donosi korist. U slučaju proširenja EU, pod pojmovima troškovi i dobiti podrazumevamo različite aspekte, ekonomske poput finansija, privrede, ali i obrazovanja, kao i političke poput većeg uticaja na međunarodnom planu. Dobiti svakako jesu brojne za države koje pristupaju EU. Pre svega, država ima beneficije u finansijskom smislu, zato što EU na godišnjem nivou izdvaja sredstva koja doprinose ekonomskoj stabilnosti države, pre svega preko strukturalnih, regionalnih i poljoprivrednih fondova. Ulaskom u EU države šire i svoju trgovinu, omogućen im je lakši uvoz i izvoz robe, jer ulaze u sistem slobodne trgovine, kao i bolja i brža komunikacija i razmena sa drugim i razvijenijim zemljama. Ulaskom u EU u države dolaze strani investitori koji su spremni da ulažu u infrastrukutru država, da realizuju nove projekte, a samim tim i da šire mogućnost
9
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
otvaranja novih radnih mesta i razvoja novih tehnologija. Nova radna mesta, odnosno smanjenje stope nezaposlenosti je ključna stvar u razvijanju manjih zemalja. Na polju poljoprivrede dolazi do bržeg razvoja primenom agrotehničkih mera prema standardima EU, skladištenje i prodaja zemljama EU pospešuju trgovinske odnose, a povećavju zaradu zemljama. Takođe, kako u poljoprivrednoj, tako i u mesnoj industriji se primenjuju mere za unapređenje te grane. Dolazi do bržeg razvoja industrije, ulaganjem u manja i srednja preduzeća, zapošljavanjem radnika, koji su kvalifikovani za potrebna radna mesta. Troškovi svakako jesu manji od dobiti, što predstavlja interes svake zemlje. Jasno, troškovi i prepreke za svaku državu nesumnjivo postoje. Pre svega postoje veliki troškovi u samom pripremnom periodu za ulazak u EU. Pretendent mora u potpunosti da ispuni grupu političkih uslova što pre svega znači da mora postojati demokratija čija je stabilnost osigurana efikasnim funkcionisanjem državnih institucija. U izveštaju koji Komisija jednom godišnje dostavlja EP i Savetu detaljno se analizira delovanje sva tri ogranka vlasti. Izveštaj nadalje sadrži i poglavlje o borbi protiv korupcije i pranja novca, finansiranju stranaka, pravima pojedinaca u odnosu na državne institucije sa posebnim osvrtom na utuživost tih prava pred sudovima. Reč je o pravima na slobodu ispoljavanja mišljenja i veroispovesti, slobodi i nezavisnosti medija, ravnopravnosti polova, tretmanu dece, starih, invalida i siromašnih. Zrelost i humanost jednog društva meri se dakle ne samo njegovim zakonima i dobrim namerama, vec stvarnim položajem najslabijih. U višenacionalnoj i multikulturalnoj Evropi posebna pažnja se poklanja položaju manjina, njihovoj eventualnoj diskriminaciji u svakodnevnom životu, integrisanosti u društvo, školovanju, slobodi ispoljavanja kulturnih specificnosti i socijalnom položaju. Ekonomski kriterijum za ulazak u EU podrazumeva funkcionalnu tržišnu privredu koja je u stanju da se odupre pritisku konkurencije na unutrašnjem nivou (EU). Za to je neophodna liberalizacija cena i spoljne trgovine (snižavanje i ukidanje carina), kao i postojanje efikasnog pravnog sistema koji svim privrednim subjektima omogućava da svoja prava - ako nikako drukčije - mogu izboriti na sudu. Uz to sistem oporezivanja kao i njegova kontrola moraju biti transparentni, imovinski odnosi raščišćeni (denacionalizacija), a finansijski sistem sposoban da igra ulogu posrednika izmedu štediša (ulagača) i investitora. Ukoliko zemlja postane članica EU, a njena privreda nije konkurentna, biće kažnjena ne po nekoj odluci organa Unije, nego mnogo skuplje - na samom evropskom tržištu. Administrativni kriterijumi odnose se na sposobnost zemlje članice da preuzme celokupno primarno i sekundarno zakonodavstvo Unije, ali i da osigura njegovo
10
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
jednoobrazno tumačenje, primenu i efikasno sankcionisanje u slučaju nesprovođenja. Jasno je da glavni teret sprovođenja ovog zadatka pada na državnu upravu i sudstvo. Država mora da izradi strategiju modernizacije državne uprave čime ce povećati njenu transparentnost, efikasnost i kontrolu nad njenim delovanjem. Sve to, naravno, treba učiniti ne samo na nacionalnom, već i na regionalnom i lokalnom nivou. Samo ovaj proces, praćen institucionalnim prilagođavanjem i prilagođavanjem pravnim tekovinama EU, veoma je skup, složen i dugotrajan proces, koji zahteva maksimalne napore materijalne i nematerijalne od svake države koja želi da se priključi Uniji. Od kandidata se na kraju, kao četvrti uslov, ocekuje i saglasnost sa ciljevima političke i ekonomsko- monetarne unije. Sve su ovo uslovi bez čijeg ispunjenja se ne može postati članica EU, a još manje ostati. Da bi se svi uslovi ispunili, neophodno je puno truda, zalaganja, odricanja i navikavanja na drugačiji sistem I način života. U ovom smislu, možemo govoriti o ’’troškovima’’ koje imaju države pretendenti na EU. Osnovne šanse da se nastavi proces proširenja EU, nalazi se u jakom uticaju velike većine zemalja članica, kao i SAD da se taj proces nastavi. Dok bi ekonomska i politička dobit bila uzajamana i podeljena na sve zainteresovane aktere. Posebno se to odnosi na širenje ekonomskog uticaja aktuelnih zemalja članica na države koje teže da to postanu, na kratke staze, kao i jačanje ekonomskog uticaja Unije na globalnom tržištu na duže staze. Stabilizacija prilika u nemirnim regionima, te uspostavljanje jakog političkog i ekonomskog prisustva „Zapada“ u tim država je poseban politički benefit. Stupanje na snagu Lisabonskog ugovora i inicijative Grčke i Austrije od 2009. godine, značajano su dale impuls da se proces proširenja nastavi. Nakon proširenja Unije na Bugarsku i Rumuniju, jasno je stavljeno do znanja da će se posebna pažnja posvetiti administrativnoj, pravnoj i ekonomskoj pripremljenosti zemalja za članstvo i da će kriterijumi, definisani još u Kopenhagenu 1993. biti rigorozno i do kraja sprovođeni. Veliku prepreku predstavljaju i nerešeni politički problemi u većini regiona, čije zemlje pretenduju na članstvo. Tako pitanje granica Slovenije i Hrvatske, Hrvatske i Srbije, Rumunije i Ukrajine, imena Makedonije, odnosno pitanje Kosova i Metohije, Pridnjestrovlja ili Kavkaskih granica dodatno otežavaju proces pridruživanja. EU neće dozvoliti da (ponovo) prima nedovoljno pripremljene države ili države sa teritorijalnim problemima u svoje članstvo.
11
PERSPEKTIVE EVROPSKE UNIJE
Zaključak
Posebno jaka ekonomska kriza, koja je pogodila ceo svet, zatim strah građana država članica EU od navale jeftine radne snage sa istoka i nelegalne imigracije, okreću javno mnjenje protiv proširenja, a to svakako ima uticaj na političke elite, bez obzira na njihov stav po tom pitanju i otežava sprovođenje, čak i uopšte nastavljanje ovog procesa. Promena Ustava Francuske republike iz 2008. je dovoljan dokaz za to. Takođe, neophodno je da Unija pronađe načine adekvatnog funkcionisanja i efikasnog delovanja u uslovima 27 država članica, a posebno sa perspektivom daljeg proširenja. Apsorpcioni kapacitet Unije je prilično nategnut i neophodno je da prođe određeno vreme dok se ne stvore unutrašnji uslovi da se ponovo krene u proširivanje, koje za sobom nosi još jedan problem, što praksa pokazuje, a to je dalje produbljivanje unije i uopšte mogućnost za to u uslovima kada bi broj članova trebalo da bude oko 30 ili više. Ovaj problem se postavlja sa stanovišta evrofederalista i evroskeptika, pri čemu ga i jedni i drugi vide kao oružije u rukama svog suparnika.
